Naša književnost

Светозарева буктиња 21

Марксистички естетичар Тодор Павлов зато налази за Светозара тако високу оцену и у овој области. Светозар Марковић, — каже Павлов у својој брошури о Марковићу — иако нам је оставио свега два чланка посвећена специјално томе питању, постао је најауторитативнији тумач и пропагатор идеје о једној реалистичкој уметности која ће, прво, у предметно-чулним сликама одражавати стварност, друго, бити идејно-емоционална и прогресивно усмерена, и, треће, у којој ће песник такође изражавати и „свој живот, своје убеђење и осећања, своје потребе“.

Без икакве замерке и коректуре, остаје класичан образац ова надахнуто прецизна формулација Светозарева о правим песницима: „Оне личности у народу, које су дубље и силније осетиле све патње што тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој [уметничкој — Ј. ПЈ] форми — то су прави песници; то су пробуђени делови народа — то је народна свест о себи самом и својим патњама. ' Песништво које се ствара по тој подударности најинтимнијега код песника и општенароднога, човечанскога, „тако песништво не само да је „вино“, што узбуђује живце и крепи снагу, као што рече брат Абердар..., већ, што је много важније, та пробуђена свест народна постаје зрак светлости што осветљује народу пут у његовој тешкој борби“. Као такве песнике Светозар помиње „оне који ку певали народне песме“, а поред њих Његоша. На другоме месту помиње Змаја и Јакшића.

Песник треба да је „покренути део народа“, да живи животом којим народ живи, да изражава осећања и тежње народа.

Ова генијална формулација треба да буде руководеће начело и данашњим нашим књижевницима, у оствареној народној држави, у којој је народ постао господар.

Тим начелима Светозар Марковић мобилисао је седамдесетих година знатни део српских књижевника. Милован Глишић писао је приповетке по његовом програму. Јанко Веселиновић је, додуше сентиментално и плитко, описивао пропадање задруге под надирањем новчане привреде. Под Светозаревим утицајем почели су да пишу и Војислав Илић и Лаза Лазаревић, поред многих већ заборављених. Змај га је јако поштовао, иако је више био везан с политичким радом Милетића, а Ђура Јакшић му је био одани следбеник. И читав каснији књижевни реализам код Срба развио се из семења што га је Светозар посејао.

М Осврћући се на начин уређивања „Младе Србадије“ и одричући се јавно одговорности за тај лист — као чији уредник је он важио,

Светозар Марковић му је пребацивао површност, безначелност, либералистичку збрканост и отсуство доследног става. „Сваки сувремени писац, било у којој науци, припада извесној партији, има извесну