Naša književnost

о Е 22 Наше књижевност

боју“, писао је Светозар, постављајући утолико више тај захтев за један лист који је орган покрета.

У рудиментарној формулацији, Светозар Марковић је ту поставио правилно једно важно питање: питање партијности сваке идеологије, па и сваког научењака, филозофа или уметника. Ако ту „партијност“ не схватимо буквално и уско, у смислу припадања једној конкретној политичкој партији, него у смислу да сваки идеолог, чак и несвестан тога, изражава један поглед на свет, заузима став на једној или другој страни у класно подвојеном друштву, — ова је формулација тачна, и у складу је с марксистичким погледом, са поставкама које је доста касније генијално разрадио В. И. Лењин специјално у својој књизи „Материјализам и емпириокритицизам“.

Светозар Марковић није знао основне поставке које су Маркс н Енгелс већ били дали по питању тенденције и реализма у уметности. (Неке још тада нису биле објављене). Сем тога, он је у непосредној друштвеној и политичкој акцији питање тенденције постављао више практички него естетско-теоретски. Али га је у основи правилно поставио, иако га није разрадио, он је конкретно указао које су те појаве и који су ти проблеми које српска књижевност треба да изрази, којим идејама треба да се прожму предметно-чулне слике којима она одражава стварност.

Зато је „пријатељска и поштовалачка“ критика Скерлића по том питању потпуно погрешна. Наиме, Скерлић пребацује (и то године 1910) Светозару Марковићу што је „побркао“ реализам и тенденцију, јер је тобоже суштина реализма да је он „нетенденциозан“, а да тенденција онемогућује реализам.

У студији „Србија на истоку“ (стр. 50) Марковић има једну начелну примедбу која је и до данас остала тачна за наше буржоаске идеологе. „Код нас је уобичајено да се најпротивнији појмови и начела бркају, само да се постигне нека тенденција, и то раде не само свакидањи новинарски писци већ и људи који спадају у ред научењака.“ Светозар није могао знати да ће овако тенденциозно према њему поступити не само противници него и тобожњи следбеници, али је окарактерисао и начин на који је Скерлић њему одао посмртно признање. Наиме, иступајући као следбеник оних идеја Марковића које су се у пракси показале правилне насупрот његовим „утопистичким“ заблудама, Скерлић је често сасвим свесно (поред тога што је много шта чинио и из површности и полузнања) радикалски подваљивао, да би оправдао свој опортунизам и своје удаљавање од учења Марковића. У овоме чланку нећу се обазирати на његову интерпретацију научног социјализма, „марксистичке доктрине“, марксистичке поставке националног питања итд. у чему је показао управо то „брка: ње појмова“, него само на његову критику схватања Светозара о тенденцији у књижевности. (На отворене реакционаре или полуписмена

| ћ |