Naša književnost

ВИ МИ НИ УЈРРУУТУ њј ад А У

24 Наша књижевност

М1

Светозар Марковић је постао био нарочито актуелан тридесетих година овога века, када је код нас узела маха напредна књижевност с изразитом (иако не увек сасвим пречишћеном) тенденцијом. Наши напредни књижевници у тим годинама диктатуре, парламентарних комедија и припрема за продају земље од стране властодржаца, осећали су за собом Светозара Марковића, чија буктиња је из седамдесетогодишње даљине бацала светлост и на њихов пут. Они су налазили пред собом Југославију, која је настала управо оним путем који је Светозар огласио као беспуће, „уједињење“ на основу великосрпске монархије, без слободе унутра и без независности према ван. Они су налазили пред собом сазреле облике капитализма, чији је тек почетак Светозар видео и већ осуђивао, налазили су до пуне мере развијене друштвене супротности, — али и већ формирану класу којој је историја доделила пресудну улогу у стварању новога друштва. Наша најновија напредна књижевност, која је почела као неодређени покрет »социјалне књижевности“, наглашавала је свој пролетерски ка рактер, а њени најбољи претставници били су свесни како своје тенденције тако и својих дужности — да откривају битне односе у друштву, да бацају светлост на карактеристичне појаве у друштву, да утичу на освешћивање напредних друштвених снага да би ове биле јаче у практичној друштвеној борби — да изражавају „патње и тежње читавог народа“. Над њима је лебдео дух Светозара Марковића, који је тражио да књижевници буду најпробуђенији, најпокренутији, те према томе и покретачки део народа, да изражавају „свест народа о самом себи“.

Не улазимо сада у оцену остварења тог књижевног покрета, констатујемо само да је управо у овој ослободилачкој борби народа Југославије, у којој су остварене најправилније замисли Светозара Марковића, и један део наших књижевника, према својим снагама и могућностима, одиграо ону улогу коју је Светозар захтевао од књижевника као пробуђеног и свесног дела народа, који тумачи живот и борбе народа и баца светлост на његов пут.

Светозарев дух је био жив и у критици коју је требало извршити над „пољем пуним чкаља и коприва“, над владајућом књижевношћу пуном или бесадржајно-безидејних творевина, одвојених од живота народа, или разних нијанса декадентног формализма, „стварања светова из себе“, пренесених са стране од класе у распадању. Та критика је често патила од недостатака од којих је патила и Светозарева критика, — од недовољне теоријске продубљености, али је у основи била правилна и нужна,

Данас, када у оствареној народној држави књижевност добија почасну функцију учесника у препороду народа и у изградњи нових односа у друштву, када књижевници могу и треба да постану „инже-