Naša književnost

С ветозареве буктиња |

пискарала данас више није потребно ни освртати се, но Скерлић је озбиљна фигура а његови радови уживају извесну популарност и сада.)

Скерлић је тврдио да реализам мора бити нетенденциозан, јер треба да буде „објективан“, а тенденција би ваљда значила неку произвољност, наметање неких идеја или „доктрина“ на штету објективне истине. Прво, Скерлић узима „тенденцију“ уопште, као неки спољни идејни, политички или лични моменат туђ уметничком стварању. Друго, он не прави разлику између декларативне тенденције и тенденције имплицитне сваком уметничком стварању. Он неће да призна да је и декларативна „нетенденциозност уствари тенденција, само махом реакционарна друштвена тенденција.

Сви велики реалисти, па и сви велики уметници уопште, изражавали су и изражавају у својим делима неку друштвено-идејну тенденцију. Понекад чак правилна уметничка тенденција, која им омогућава да дају истините уметничке одразе стварности, пробија мимо свесне, ненапредне или реакционарне друштвено-политичке тенденције. Ако је Светозар тражио од књижевника да и свесно изражавају ону тенденцију која им омогућава да дају истинити одраз стварности, која им даје средство за роњење у скривене дубине појава а у исти мах их окриљује за пуни узлет, онда је Светозар потпуно правилно поставио питање. А ту је онда важно какву тенденцију књижевници изражавају, и то не појмовно-апстрактно него чулно-сликовито, да ли је та тенденција напредна, да ли је заснована на правилном погледу на свет, да ли су идеје — којима су прожете уметничке слике — са. гласне с тенденцијом развитка самога друштва и одређене друштвене средине, да ли она тумачи тежње и циљеве напредних друштвених снага. Питање тенденције у реалистичкој уметности је управо питање истине у уметности, питање реализма уопште.

А сам Скерлић је својим примером показао да прикривена ненапредна тенденција смета научној истини, јер управо његова либерално-радикална, опортунистички-адвокатска тенденција, да Србију деветсто десетих година прикаже као остварење оних „правилних“ захтева Светозара који остају по одбацивању његовог социјалистичког програма, управо та тенденција нарушава научну објективност његовог иначе озбиљног дела о Светозару Марковићу као и осталих његових дела.

Не само научна теорија, него и друштвено-политичка пракса дала је за право Светозару по овом питању, као и по основним питањима развоја Србије. У неким књижевним делима следбеника Светозара Марковића налазимо неупоредиво више истинитог сведочанства о друштвеној стварности, о животу народа тога доба него у тобоже-научним студијама разних „објективних“ историчара а ла Слободани Јовановићи, чија је „објективност“ често тенденциозна лаж.

ка

Е.

сз е

ЗЛА

па

Ем 5

о: 5 =

ПИ