Naša književnost
198 У Ру Наша књижезнаст
би се по неким својим особинама могли урачунати међу славистичка дела. Поједини словенски хроничари и писци додирују у својим делима не само историју свога народа или краја, него и историју, језик, обичаје других словенских народа. Тако, на пример, још руски летописац ХП века говори о пореклу Словена, о њиховом пресељавању и врло подробно набраја словенска племена онога времена. Касније таквих дела има много више. Али права славистика, славистика као наука, настала је доцније, пред крај ХУШ века. Она је поникла на бази политичког и националног препорода словенских народа, у периоду коначног формирања већине словенских нација. Први значајни претставник славистичке науке, њен стварни оснивач, јесте Чех Јосиф Добровски. Он је поставио прве проблеме словенске историје, језика и културе и написао прва значајна славистичка дела. Славистичка наука се затим развија и цвета у првој половини Х!Х века и касније, напоредо с ослободилачком и револуционарном борбом словенских народа. После Добровског долазе многа крупна имена научника-слависта: Шафарик, Јунгман, Палацки, Линде, Љељевељ, Востоков, Бодјански, Срезњевски, Копитар, Караџић, Миклошић, Даничић, Јагић. Славистичка наука дгла је видне резултате у свим словенским земљама. Она је помогла борби за ослобођење и јачању националне свести и била је значајан фактор у изградњи националне културе словенских народа. Резултати које је постигла славистичка наука у прошлости претстављају велику тековину науке и културе словенских народа. Класична дела славистике остаће трајно солидан темељ на коме ће словенски научници изграђивати своја нова научна дела.
Као пример огромних заслуга славистичке науке за културу сло: венских народа и за њихов општи развитак можемо узети нашега Вука Караџића и круг научника и културних радника око њега. Вук Караџић је у ствари наш први слависта. Борећи се за народни језик у књижевности, бавећи се историјом свога народа, проучавајући његов живот, обичаје, схватања, он је залазио и у ширу славистичку област. После првог и другог српског устанка, у периоду развијања српске национално-ослободилачке револуције, која по својој садржини претставља грађанско-демократску револуцију, он је дао основне принципе српског књижевног језика, створио нов правопис, демократизовао српску књижевност, — у ствари ударио темеље новој српској култури. То је његова основна заслуга. Али Вук Караџић бавио се и другим проблемима, који нису непосредно везани за српски језик и књижевност, али су од значаја за српску културу. Он је један од првих слависта који су се бавили бугарским језиком и књижевношћу.
Кад је реч о другим радницима на славистици, онда у вези са Вуком Караџићем треба поменути Словенца Јернеја Копитара, који је до краја свога живота помагао Вуку Караџићу у његовом раду и без чије помоћи Вук не би могао извршити своје огромно дело. Пример Караџића и Копитара навели смо као типичан за сарадњу словенских