Naša književnost

СА ПА И Маи ју

Уа

ХРОНИКА

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД О ПРОБЛЕМУ ИЗДАЈЕ У ЛИТЕРАТУРИ

У „Борби“ од 23 октобра књижевник Радован Зоговић је написао један чланак о врло важном питању издаје народа и његових интереса од стране културних радника, у овом случају нарочито од стране писаца. У питању којим је он свој напис назвао, „Може ли издаја да застари»“, садржани су већ и разлози који су га изазвали. У нашем културном животу постоји и више-мање обелодањује се тенденција олаког прелажења преко ставова и поступака појединих наших културних радника, и пре свега писаца, за време окупације и према Народно-ослободилачкој борби, који нису били у сагласности са народним тежњама и интересима, па нити са личним и националним достојанством, У пространој скали од противнароднога злочина, до ситнијих моралних огрешења о народ и његову борбу, од издаје у њеном најдрастичнијем облику, до поступака који су издају помагали макар и само морално, а непријатељу и завојевачу на тај начин служили као извесна документација о његовој културној повезаности са окупираном земљом, све те радње су издајничког карактера и народ и народна власт су их од самог почетка као такве схватали и судили.

Кад је у питању књижевник и његово дело, нама се чини да би се ту најмање смело заборављати на онај највиши морални закон књижевничког посла и позива, по коме се ништа ту не може стварати ни чинити без врло дубоко у свести укорењеног осећања одговорности. Без тога осећања, писац је, без обзира на сваки други квалитет, чардак ни на небу ни на земљи, и никада се са народом спојити неће. И зато се без тога осећања чине поступци који постају огрешења према народу, његовом животу, његовим потребама и интересима. У једном тренутку, у неким приликама, такав писац неодговорно провлачи кроз своју литературу мотиве који су му у ком облику и виду настројени против животних нужности народа и њима негативни, али за коју се негативност сам писац не осећа обавезним. Али у другом моменту, у другим приликама, кад крвава животна трагика притисне народ и земљу, и кад ничији поступак не може да се изузме од најпуније одговорности, из тога уверења о својој сопственој необавезаности народу и његовим нуждама писац врло лако прелази у антинародни табор, а његов неодговорни чин, до јуче можда само штетан, сад се претвара у злочин, М зато, ако је икоме тешко заборавити злу радњу против народа, то је свакако писцу, који, уместо да се према народу односи са највећим осећањем властите одговорности, јер му је мисија да га духовно подржава, чини поступке и дела која су народноме непријатељу морална помоћ, а понекад чак и савезништво. ИМ није чудо што је фашизам, у своме завојевању Европом, свугде првенствено тражио ослонца на писце и уметнике, а није ни чудо што га је, у многом случају, и добијао. Али зато би данас исто тако природно било да се за ту помоћ, ма у коме се облику она јављала, поднесу све потребне консеквенце.

И зато то заборавити нли у том погледу бити немаран пропуст је за критику. У чланку Радована Зоговића су сасвим правилно констатовани и критиковани пропусти ове врсте и у нашем часопису. МИ доиста, баш на томе при-