Naša književnost

У Чачанском одреду ћ 373

Стигли смо у Слатину пред кућу двојице наших познатих другова. Послали смо курира да једног од њих изазове напоље. Моле и ја сјели смо под једно дрво крај ограде и чекали. Курир се дуго није враћао. Шта може бити, питали смо се у недоумици. Тај посао могао се свршити за пет минута, а нашег курира нема ево већ скоро пола сата. -

Најзад је курир дошао, сав у чуду, и јавио нам да у кући нема никога, иако је све широм отворено. Скренуо је код првог сусједа, али ни ту није било никога, Можда су побјегли пред Нијемцима, нагађао је курир. Одлучили смо да одемо сви и да претражимо кућу и све имање око куће. С пиштољима у руци ишли смо полако кроз велико сеоско двориште, завиривали за камаре устожене сламе, за гомилу дрва сложених поред плота, у сваки буџак дворишта. У малом дворишту, одвојеном оградом од осталог имања, налазиле су се четири зграде у квадрату једна према другој: кућа, вајат, уџера и амбар. Све су зграде зјапиле отворене. Ушли смо у кућу. Огњиште је биле још топло, на једном крају стојао је земљани лонац са скуваним пасуљем. На полици дрвене кашике, сланик и повелик комад проје. У вајату стојао је нераспремљен кревет, на њему мала лубеница, а на орману будилник.

Док су Моле и курир обилазили остале зграде, сједио сам на клупици пред вајатом. Била је мјесечина као дан. На тврдом набијеном земљишту дворишта видјела се свака сламка и сјенке дрвећа између зграда. Не нашавши ништа, другови су се вратили и сјели поред мене. Ћутали смо и ослушкивали. Била је таква тишина да сам лијепо чуо дисање својих другова и куцање будилника на орману у вајату. Зграде, дрвеће, двориште, све преливено мјесечином, чинили су ми се као зачарани. У тој дубокој тишини није се чуо чак ни удаљени лавеж паса из села.

— Бар да псето залаје, шапнуо је курир.

Одједном смо сва тројица наћулили уши.

— Неко дише, шапнуо је Моле.

И збиља, сви смо чули како иза амбара неко дубоко и равномјерно, као у сну, дише. Курир је устао и с напереним пиштољем опрезно пошао амбгру. Зашао је за њега и послије неколико тренутака чуо се отуда његов глас:

— Свиња, мајку јој њену.

Та свиња, која је спокојно спавала у обору иза амбара, била је једини живи створ од домаћих у овом пустом дворишту,

Курир је био практичан човјек и предложио је да поједемо кувани пасуљ који је стајао да огњишту, Да би нас лакше склонио на то, додао је да је са сланином. Ми смо пристали, утолико прије што нисмо били вечерали и што је то била кућа добрих наших другова. Шта се догодило с њима, ми не можемо знати, али је несумњиво штета да пропадне лонац кувана пасуља, и то са сланином. Он је скуван

Ре са: па

си

ал

М

мо = љиљан