Naša književnost

Сликарство и вајарство народа Југославије Х!Х и ХХ века 379

Додуше, црква је још увек главни послодавац. Али црквени мотиви су религиозни само по теми. Увијено у свете формуле, настаје световно и грађанско тумачење природе и портрета. Као што су се од сликара дотада углавном тражиле слике светаца, сада портрет постаје централна тема уметности. У зборницама, у општинским зградама и у кућама имућних грађана висе репрезентативни портрети, који претстављају богате и водеће личности у достојанственим позама носилаца нове моћи.

Низ занимљивих портрета приказује нам помало тврдо сликање, занатски и педантно изведено, које још потсећа на школу зографа, али већ под утицајем западне уметности показује и класицистичка обележја ампира. Дуг је пут који од Павла Ђурковића преко Константина Данила води до низа одличних и свесних грађанских сликара Србије.

Сликар Павле Ђурковић (1800—1830) је један од првих свесних хроничара друштва на почетку века. Он се црквеним сликарством мање бавио од својих претходника. Његова најважнија дела су пор-трети официра, трговаца, професора, књижевника, грађана и грађанки. У његовим делима има још строгости и занатске прецизности зографа, али његова објективност и дар запажања подижу ниво његових портрета, који су изнад обичних наручених репрезентативних слика.

Константин Данил (1798-—1873) спада међу најзначајније сликаре средине Х!Х века. Он је успео да се сасвим ослободи еснафског сликарства прошлости. Он слика јасним и живим бојама, са пуно осећања за складност и топлину. Његово је сликарство изванредно у композицији и у портрету, па стога и служи као пример целом Х1ТХ столећу. У низу одличних портрета нарочито се истичу портрет архимандрита Кенгелца и прекрасна слика уметникове жене, на којој су недовршене руке.

Словеначким сликарима овога доба долазе наруџбине од стране провинцијске буржоазије и од феудалног чиновништва. Словеначка и Хрватска, у то доба земље хабзбуршке монархије, изложене су, много више него ли Србија, упливу западне културе, а нарочито аустријској културној средини. Због тога у Словеначкој и Хрватској доминира класицистички облик бидермајера.

Док је у Француској класицизам последица грађанске револуције и носи печат наполеоновског царства, у већини осталих земаља развија се класицизам вештачки и ствара и литерарно-археолошку форму стила. Док је у Француској класицизам облик стила револуционарног грађанства, које је дошло на власт, у Бечу је он мирољубива копија и израз облика привилегија, који просвећени апсолутизам даје грађанству своје земље. О таквом развитку сведочи портретна композиција породице Москон од Јосипа Томинца (1790—1866). Мотив те слике је поподневни састанак баронице Москон са њеним нећакињама на веранди замка. На позадини, која је доста нелогично претстављена, делом као пољана, а делом море, опажају се трагови занатског сликар-