Naša književnost

380 Наша књижевност

ства, које третира природу као театралну штафажу. Томинц је свесан хроничар, те нам педантном тачношћу приказује сваки детаљ удобног бидермајерског намештаја, скупоценог посуђа у стилу ампира, фино и прецизно пресликава чипке и лепе хаљине од меканог тамног сомота. Атмосфера ове класицистичке хладноће и одмерености — ваља погледати само како је стаклени суд са златним рибицама тачно и одмерено постављен да буде противтежа глави младе даме — садржи већ веома видљиву вољу за реалистичким приказивањем.

Сликарство тога времена не приказује нам само свет грађанског друштва кроз портрет. Пејзажи и мртве природе употпуњују слику економског стања и живота грађанске класе. Најстарија слика ове изложбе је дело сликара Ловре Јанша (1749—1812), те претставља хероизирану природу театрално стилизовану према традицији атељерског сликања.

Одатле до пејзажа Ђорђа Крстића (1851—1907) запажа се велики напредак. Крстићеви пејзажи Чачка су стварно у природи доживљени, свежи и блиски истини.

Док се у почетку национална и културна свест Срба шири из Војводине у кнежевину Србију, после политичког ослобођења Србија постаје центар политичког и културног развитка. Градско становништво је малобројно и Србија је у суштини земљорадничка земља. Али, процес изградње државе даје подршке свим уметничким и духовним тежњама. А упоредо са изградњом државе напредује и развија се процес првобитне акумулације капитала. У првом реду богати се кнез и његова околина, а касније и више чиновништво и трговци.

Седамдесетих година, у време Крстићеве младости, појачава се новчана привреда, а робна привреда ствара предуслове капиталистичке Србије. 1873 донет је први закон о заштити индустрије. Тако су настали услови за стварање радничке класе. Из те нове грађанске стварности израстају нови грађански погледи на свет и природу, ослобођени патријархалних, идеализованих и еснафских тумачења живота. Упоредо са демократским захтевима све бројнијег грађанства, јавља се снажан реализам, који у опреци са апсолутистичким режимом, 34 ступа сада интересе потлаченог сељаштва, тражећи за њега веће слободе, потребне за развитак модерне индустрије.

Развитак сликарства води преко Арсе Тодоровића, Константина Данила, Павла Петровића, Николе Алексића, Павла Симића, Димитрија Аврамовића, Катарине Мвановић и Новака Радонића до Ђорђа Крстића.

Димитрије Аврамовић (1815—1855) већ је у своје класицистичке композиције унео елементе романтике. Његов портрет Вука Караџића је најбољи Вуков портрет који имамо и носи обележје романтичарске школе. Док Аврамовић уноси те романтичарске елементе скоро несвесно, Павле Симић (1818—1876) их примењује са убеђењем. Он је одличан цртач, а љупке боје долазе до пуног изражаја у малим,