Naša književnost

Сликарство и вајарство народа Југославије ХЖЛХ и ХХ века 381

скоро минијатурним портретима у народној ношњи. Драматично, динамика и егзалтација романтике недостају му, као и утицај народних мотива, али приближавање бојама, нежност за осећајност разликују га од опорог класицизма и показују нову романтичарску интонацију.

Још снажније и живље је дело Новака Радонића (1826—1890). У његовим портретима и композицијама избија спутавани темпераменат, а још уздржавано осећање иживљује се у реалистичком сликању детаља на његовим портретима. Овај низ портрета је одлична хроника друштва тог времена. Готово критички насликани ликови 60гатих налогодаваца, свечаног држања, са цветом у рупици од капута, са ланцем за сат, прстењем, украсима од чипака, као, на пример, на слици дечака са црвеним капутићем, приказују нам скоро интимну атмосферу тога доба. Нарочито његов аутопортрет показује нову грађанску проблематику, романтичарски натегнуту осећајност, немир у посматрању самога себе, као и смисао нове школе за светло-тамно.

Душевни раскол, побуну и незадовољство против брзо окамењене државне машине, против ускости културног нивоа и владајућих друштвених облика живота, најјаче изражавају дела великог песника

_и сликара Ђуре Јакшића (1832—1878). Јакшић је неоспорно највећа

личност романтичарске школе, не само Србије него и свих југословенских народа. Његови многобројни радови су на потпуно различитим нивоима. Мако је изгледало да Јакшић у поезији продорније делује, значај његовог сликарског рада мора данашњица узети поново у оцену. Јако животно осећање, топлота и интензитет боја, снажна композиција и обиље напона и покрета, спојени са реалистичким инстинктом, дају му значајно место на линији развитка српског сликарства. Портрети „Девојка у плавом“, „Директор Ћирић“ показују потпуну еманципацију од класицизма. Његова историјска композиција „Караула“ уноси помало театралну штафажу , романтизиране пограничне стражаре и низ нових реалистичких запажања, која се уплићу у романтични тон и држе му равнотежу. Колико је мало схваћен Ђура Јакшић од својих савременика види се из речи које је признати и академски образовани Новак Радонић о њему написао: „Једини је Рембрант био кога је он међу старим мајсторима потпуно обожавао и то због тога што је он својом изванредном дрскошћу у вођењу кичице све остале надмашио, што је својом непојмљивом бравуром у трпању и слагању боја — које су се са природом надметале — најобманљивију живост својим сликама давао, и најпосле због тога што је Рембрант, као и Ђура, које услед своје суморности, које услед слабог цртања, постао неки револуционар у уметности, те је тежио да погрешне форме својих фигура сеновима забашури, а уједно такав ефекат својом вештином изведе, који ће морати гледаоца толико занети, да неће имати када и његове слабије стране опазити“.

Данас више није потребно разјаснити овај неспоразум, који је, упоређењем Јакшића са једним од највећих сликара свију времена,

МЕ ДОРА Ној оте ем