Naša književnost
ТУ Ела ЕН
МАРУ ИВА 2
УУ У ЊЕ
382 Наша књижевност
требало да докаже његову ограниченост. Уствари, Јакшић је био за своје време исто тако несхваћен као и Рембрант.
Развитак српског сликарства у последњој четврти ХЛХ века очигледно води ка реализму. Тај реализам се још често скрива у романтичном декору, да би одговарао укусу оних који слике наручују. Са почетком модерног капитализма изоштрава се осећање за стварност, те је грађански поручивалац склон да прими више истине у уметности, која сада одговара његовим либералним погледима. (Та иста класа напустиће у току свога развитка, и са јачањем класних супротности, посматрање истине у уметности много брже него што га је усвојила).
Догађаји дана и свакодневног живота занимају сваку реалистичку епоху. Напредно је, можда чак и револуционарно, мртву природу, плодове рада, плодове свакодневних напора, приказивати са пуним уметничким интензитетом и љубављу. Исто онако као што би данас, у данима херојске изградње, било консервативно и неистинито ту исту тему поставити у средиште уметничког посматрања. Наша свакидашњица и наша стварност другачије су и траже друкчији одблесак у уметности.
У супротности са класицистима, сликари грађанског реализма претстављали су људе и свет са новим схватањем стварности, Грађани, сељаци, пастири, носачи приказани су у њиховим обичним оделима, при раду. Пејзаж није више идеализован и измишљен. То је природа завичаја, позната поља и планински предели. То није више штафажа, већ слика са грађанским - пантеистичким осећањем, као и сви остали сижеи.
Један од првих у овоме правцу је Милош Тенковић (1849—1890), који даје снажну интонацију овом реализму. Његова мала слика продавачице цвећа насликана је мирно и сигурно и исто је тако важна за даљи развитак као и његови пејзажи, пуни осећања природе, иако је све то још пионирски рад и припрема.
Ђорђе Крстић даје мајсторски и савршеније пејзаже, које смо већ раније поменули, упоредивши их са хероизирано-идиличним пејзажом Ловра Јанше.
ж
Почетком ХТХ века грађански портрет у класицистичкој опреми заменио је низ феудалистичких портрета и пуни породичне галерије нове владајуће класе трговаца, поседника и чиновника. У почетку је овај грађански портрет тврд и непокретан и има тамну или неутралну позадину. Најважнија је портретирана личност, коју треба сачувати за потомство. То је репрезентативно сликарство, као што га време апсолутизма познаје, само су нови садржаји приказани провинциски. Постепено слаби репрезентативна функција. Сликарски квалитети се развијају и проширују свој делокруг и на друге области.