Naša književnost

4106 | = Наша књижевност

је ткала сарднге и везла им капаласе:). Већ је мисли уносила у боје и обележавала тугу, јер је видела Сајџу врло тужног.

Тужан је био и Сајџин отац, а највише његова мајка. Мада је исцелила рану на врату верне животиње, која је здраво и читаво њено дете донела кући, и то баш када је, према причању Адиндине браће, и сама поверовала да га је тигар однео. Посматрала је тако често рану и мислила притом колико би се дубоко те канџе које су тако продрле у снажно месо бивоље, зариле у меко тело дечје и увек када би стављала свеже траве на рану, миловала је бивола и говорила му љубазне речи, не би ли добра верна животиња разумела како је захвална мати. Надала се доцније да је њу биво ипак разумео, јер је онда разумео и њен плач када су га одводили да га закољу. И да он зна да га то Сајџина мајка није послала на клање.

Неко време затим побеже Сајџин отац из земље. Јер он се много бојао казне ако не плати земљарину, а није имао више никаквог наследства да купи новога бивола, јер су му родитељи живели у Паранг-Куџангу и мало су му шта оставили. МИ родитељи његове жене живели су одувек у истоме окружју. Кад је изгубио последњег бивола, мислио је да ће још неколико година издржати узимајући биволе у најам. Али то је врло незахвалан посао, а поред тога и непријатан за човека који је имао сопственога бивола. Сајџина мајка умрла је од муке и јада, а тада се догоди и то да његов отац, у тренутку малодушности, оде из Лебака и из Бантама, да у Бојтензоргшену тражи рада. Осуђен је на батинање што је без пасоша напустио Лебак и полиција га је вратила у Бадур. Ту га бацише у тамницу, јер су сматрали да је луд, што и не би било никакво чудо, а и зато што су се бојали да у наступу матах-глапаг) „не трчи амок“ или друге лудости не почини. Али он не остаде дуго затворен, јер ускоро умре.

Шта је било с малим братом и сестрицом Сајџином, не знам. · Кућица у којој су становали у Бадуру остала је неко време пра-

5 Саронга, огртачи Јаванаца и Јаванки чији се крајеви називају калатас. > Матах-глап (дословно: помрачено око), стање лудила кад полудели „трчи амок“, тј. ножем убија свакога кога сретне, све док сем не буде убијен. Несрећник кога то спопадне не познаје ни пријатеља ни непријатеља. Узрок овога лудила је обично дуго уздржавани гнев због злостављања.