Naša književnost

Пакао на Јави 113

самога рођења малога му брата. Био је то баш онај кетапан који, је тражио. : ;

Да, било је то место где је он први пут Адинду погледао друкчијим очима него њене остале другарице, јер је она овде трви пут одбила да учествује у игри у којој је још до пре неки лан трчала са свом децом, дечацима и девојчицама. Ту му је она пала мелати. - а

Сео је испод дрвета и погледао у звезде. И кад би нека звезда пала, мислио је да је то поздрав намењен њему на повратку у Бадур. М размишљао је да ли Адинда сада спава. И да ли је добро урезивала месеце у стожер свога гумнаг Болело би га да је неки месец прескочила, као да није довољно тридесет и итест. И да ли је извезла лепе саронге и слендантер И питао се ко ли сада живи у кући његовог оца. Његова младост долазила му Це поново пред очи и његова мајка и оно како га је биво спасао од тигра и он је размишљао шта би радила Адинда да биво није био тако веран. |

__ Гледао је сада како се звезде спуштају ка западу и кад год би нека звезда нестала на видику, рачунао је за колико су звезде опет ближе своме исходу на истоку и колико је он ближе састанку са Адиндом. а

Јер она ће свакако доћи са првим зраком, да, у сам освит биће већ овде. Ах, што није дошла већ дан раније»

Било му је жао што она није похитала у сусрет овом лепом -тренутку који му је пуне три године обасјавао душу неописивим сјајем. И непромишљен и неправедан, јер је и његова љубав била 'себична, мислио је да је Адинда била и дужна да већ буде овде, да га чека, те је жалио што мара он да чека на њу, иако још није било време уговоренога састанка. | - |

Али окривљујући је тако, није имао право. Јер сунце још није било изашло, и још око дана није бацило поглед на равницу. Истина, бледеле су звезде тамо високо горе, посрамљене што ће њиховом господству ускоро бити крај... Навирале су и чудесне боје преко. врхова брда, која су изгледала утолико тамни ја, уколико им је светлија била позадина... Полетеле су у облаке истока и ужарене стреле као да су од злата и ватре и избијале све више изнад видика, али и нестајале као да падају иза непојмљитве завесе која још увек скрива дан пред Сајџиним очима.