Naša književnost

4 | у - _ Наша књижевност

Али мало помало бивало је све светлије и · светлије. око њега. Видео је већ предео и могао је да разазна дрвеће шумице клапа: иза које је Бадур лежао скривен. Тамо је спавала Адинда.

Не, сна више није спавала. Како би могла спавати "Зар. не зна. да је. Сајџа чекар Целе ноћи није она тренула. Сеоски стра"жар је зацело закуцао. на њена врата, да. запита зашто, жижак у кућици још гори, а она је с љупким осмехом казала да је дала завет да заврши сленданг првога дана новога месеца. | Или је можда провела ноћ у мраку седећи крај стожера на гумну и бројећи уздрхтаним прстима да ли заиста има ту тридесет и шест: дубоко урезаних рабоша. И уживала је што се 50 боже плашила да се можда убројала, да можда још који зарез недостаје, па је поново 19ш једном, и много шута уживала у драгој : истини да је заиста прошло три пута по дванаест месеци откако је она Сајпу видела последњи пут.

Сада ће, кад |Е свануло, широм отворити очи у жељи да без

страха види како се сунце рађа, то лено За које се још никако није појављивало. Блесну тада пруга плавичастога црвенила, па се задржа на облацима и зажари им ивице, па поче да блиста, и опет полетеше кроз ваздух огњене стреле, али сада не падоше натраг, зауставише се на тамноме небу и распростираху свој жар у све већим круговима, па стадоше да се укрштају и лутајући. увијају и "да се сједињују у снопове зракова и да светле у златноме сјају "на седефастој подлози, па је било и црвенога, и плавога, и жутога, и сребрнога, и пурпурнога и азурнога у свему томе. О о (била је то зора, било је то поновно виђење с о

„Сајџа није научио да се моли богу, и било би штета научити га томе, јер светија молитва и пламенија захвалност, какву је он сада осећао у немој срећи своје душе, не би се могла остварити људским језиком. |

Није хтео да пође у Е Састанак С ел изгледао му је мање- леп од његовог поуздања да ће је сад одмах видети. Себ' је испод кетапана и гледао равницу. Природа му се сме јала и просто га повдрављала добродошлицом као мајка дете које се враћа. Али мада су му очи и мисли лутале, увек су се враћали његов поглед и жудња на уски пут који је од Бадура водио ка кетатану. Све што су његова чула осећала звало: се Адинда, Погледао. је лево. у понор, где је земља била тако жута и где је једном један млади биво пао у дубину. Скупили су се тада сељаци

ј | 1 |