Naša književnost

" „ОТЕЛО“ ДАНАС

Схватање да је „Отело“ драма љубоморе толико је раширено и уврежено да назвати некога Отелом значи прогласити га не за Црнца, или за војсковођу, или шта било друго чиме се тај Шекспиров јунак одликује, него баш за. човека љубоморне природе. Заиста Отело посумња у верност жене с којом се тек венчао, страховито пати због тога и напослетку је убија, јер је сматра за прељубницу. Па ипак Отело није љубоморан карактер. Он сам за себе каже да није „лако љубоморан“, а Дездемона за њега тврди да је „верне душе“. Додуше (у Ш чину, 3 појави) он вели:

И да сам крастача

од мемле штоно живи тамничке, и то бих волео, већ да ми је и један кутић бића које волим

у служби другима.

__Али то он каже пре но што верује у такву могућност; а кад у њу поверује (у истој појави), вели: Био бих срећан да су сви војници —

сви окушали њеног тела сласт, ал' ја да нисам ништа о том знао.

Тако не говори ко је љубоморан по својој природи. Такав човек хоће да зна, и то да зна да је његова сумња основана, он хоће доказа за своју љубомору. Отело пак не жели да зна, а уколико тражи доказа, тражи да то буду докази против његове „љубоморе, докази да је свака сумња неоснована. Међутим, кад место онога што тражи добива привидно необорив доказ за супротно, за неверство Дездемонино, он је избезумљен. Лодовика моли да, извештавајући Сенат о томе што се десило, говори о њему, Отелу, као 0 неком о Е