Naša književnost

326 - ____ Наша књижевност

је музика, у претежном свом делу, остала да тапка у мраку формализма, конструктивизма и епигонства без наслона на најјачу изворну снагу наше уметности, на народну, без додира са реалним проблемима џи потребама данашњице.

Ако оставимо на страну песме Милојевића и а чији аутори и време постанка тих композиција објашњавају начин њихове реализације и спадају већ донекле у прошлост ерпске музике, ако издвојимо симплификовани стил песама Ј. Бандура, симпатичних у њиховој тежњи за тражењем народног корена —- једини повољнији утисак о домаћој музици могао се стећи из гудачког квартета Михаила_ Вукдраговића и песме „Нашу бараку замело је“ Маријана Козине.

Квартет Вукдраговића, саздан на основним принцишима класичног третирања те форме камерне музике, има елементе добро грађеног дела и формално џи садржајно. Местимични вакууми у инвенцији (у [ ставу стереотипно диалогизирање појединих инструмената, у Џ сувише развучена водећа мелодиска линија) надокнађени су извапредном лепотом главне теме У народном духу у Ш ставу и појединим блиставим решењима у осталим ставовима.

Песма М. Козине, блиско везана за свој текст топлим лиризмом и поетичношћу мелодике верно је тумачила човечанску ноте литерарне подлоге.

Две „песме Милана Ристића, једна на. стихове Мајаковског, друга на стихове Ћопића, претстављају пример музике која. није адекватна литерарном тексту. М. Ристић је од свих наших композитора највише још повезан са формалистичким правцима "Средње Европе из прошлих десетина овога века. Он се није у довољној мери ослободио наноса атоналне џи атематске. музике и стога ове две композиције не значе напредак у стварању овог иначе продуктивног композитора. (Осим тога, иначе добра и исправна декламација текста која често одводи композиторе на пренебрегавање лепоте вокалног става и на сувише прорачунато слеђење текста, и Ристића је до“ вела до тога да му је вокална страна композиције додуше драматична али У суштини недовољно „музичка“.

Три клавирске композиције на програму (Рајичића, Логара и Тајчевића) претстављале су и три различита стила и начина третирања клавирске композиције. Рајичићева „Рапсодија“ несумњиво је оригинална композиција али у тој оригиналности не дубоко садржајна и У композиционој тех= ници још блиска конструктивизму. Насупрот Рајичићу, Тајчевић у својим »„Прелудиумима“, који по своме моторичном карактеру могу бити џ етиде, писаним са добрим познавањем клавирске фактуре, није нашао личан израз јер се удаљио од народне тематике која је иначе највише заступљена у њетовим композицијама ж тако се у његовим „Прелудиумима“ могу назрети и Шопен и Рахмањинов и Скрјабин и Мусоргски али сувише мало Тај“ чевић. Е 1 Логарево „Сећање на Сметану“ требало је да буде духовито на начин «Стравинског или Прокофјева када узимају за основу реминисценце на туђе композиције које продуховљују и, да тако кажемо,, протескизирају. Међутим, ова полка била је уствари површна бурлеска, играрија једног иначе вештог и талентованог композитора.

У О