Naša književnost

· Народ у „Горском вијенцу“ | | 355

реална, са рудиментарним особинама човека из народне масе. Ту јен коло као колективни израз у коме се сажимају осећања појединаца према отаџбини, њеној слободи, према њеним славним традицијама. Његош је ванредно добро познавао психу и менталитет човека из народа. Он га је познавао у. љубави, у гневу, У "радости, патњи, на муци и жртви. Велика уметничка снага „Горског вијенца“ је и у томе што у њему песник беседи језиком човека из широке народне масе. Ретко у коме уметничком делу изражено је са тако дубоком мишљу, и са тако снажним осећањем, са тако колоритним речником оно што човек из народа носи у себи када је у питању опстанак његове отаџбине и достојанства његове личности. Говор појединих личности је испуњен мудрошћу, знањима, личном културом песника, његовом личном активном борбеном свешћу против тираније, дивљаштва инвазије, ругла ропства, али је све то засновано на животу народа, на његовим дубинама, на његовим виталним енергијама, све је то обојено особинама, битним реалним карактеристикама, духом којим народ расуђује. Због тога и афоризми, зрнца мудрости, која бљесну из говора појединаца имају значај, вредност и трајност народних пословица. Ако су многе народне пословице анонимног порекла, израсле из накупљеног животног искуства, из мукотрпног живо“ та, борбе за опстанак, за хлеб, за слободу, из његове дубинске тежње за животном радошћу. и стварањем, афоризми „Горског вијенца“ имају свога знаног генијалног песника творца. Они су исковани у огњу духа народа, У њима не живи само памет, дубока и зрела мисао, већ и веома блиска, "жива веза народа са стварношћу. Многи афоризми „Горског вијенца“ преливени су горчином страдања, садрже тежину животног искуства, али исто тако и патос полетности, патос у коме жртве за слободу. народа добијају вечни помен.

Вођ народа на Ловћенском сабору, забринут за судбину земље, има снажну моралну подршку у. самом народу. Око њега је младост са „гвозденим срцем“. „Њина сила, то је твоја сила“, каже Вук Мићуновић владици Данилу. У њима је „чудо снаге и лакоће“, спремност за борбу не само срчана већ и ратничка. Но борба за њих није мегданџиско одмеравање снаге и вештине. Она има вишу сврху; треба одбранити земљу од „грдних мучитеља“, треба спасавати земљу од оне хајдучије која народ поробљава. Њихову младост опило је пиће „најслађе душевно“; јунаштво. Све њих