Naša književnost

Реализам | „Горског вијенца" - У 333

и своје земље. Можда је 10 дошло као последица и личног, људског, мужевнога сазревања његова. Његош брзо проживљује живот, па према томе и врло брзо сазрева. Испод владичанског орната, човек са жељама и страстима, у тренуцима врло изразитим. све се јасније осећа и све се очигледније даје видети. Његош путује, доживљује, окушава живот и њиме се усхићује, за њега се, у ствари, људски везује. Можда га то лично доживљавање и у његсвој зитератури враћа животу. Као владар, осим тога, он се све више сукобљава са тешким, стварним, опипљивим проблемима, за које нема космичких решења. Кроз положај духовног и световног управљача Црне Горе и Црногораца, он сазнаје, може бити, неке суштине о својој земљи и човеку у њој које његово умно око свлачи из небеских висина и сагледава у стварним садржајима. Можда је ту играла утицајну улогу и народна поезија, коју је Његош трајно волео, и преко које је и сам почео, имитирајући је, да се литерарно вежба. А можда је ту одлучивао утицај и некога од великих писаца које је он ценио, читао и њима се одушевљавао. Ако ову могућност претпоставимо, онда би једино вероватно било зауставити се на Пушкину. Да га је Његош читао и знао, данас је за нас несумњиво. МИ да је био под његовим извесним утицајем, и то је утврђено. Али би се са много вероватноће могло претпоставити да је тај утицај био можда и пресудан. Пушкив је песник који је многим својим карактером могао Његоша оду_ шевити. Његош је код њега могао наћи и онај романтични полет у висине којим је и сам био покретан, ону понесеност мисли и осећања која је њему увек импонирала, разиграну машту и блиставу и врелу експресију, које је и он личне: тако срећно спајао у своме поетском делу. Али, квалитет тога утицаја свакако није могао бити исти као онај који су на њега вршили Данте или Милтон. Он је њих, иако кроз врло далеку ретроспективу, несразмерно приближио себи, вештачки се загревајући вредностима које нису изгубиле сјај, али су се охладиле. Сусрет са живом поезијом великог песника Пушкина, савременика, и поете кога савременост инспирише, морао је песнику Његошу да каже много више, много ближе, много топлије, много стварније о поезија, а живим изворима из којих треба да се напаја, о људским про- , блемима и мотивима које треба да остварује. Боравећи у два маха у Петрограду, Његош је морао и слушати о Пушкиновом животно и политички активном ставу, о борбеној улози коју је његова поезија имала, о њеном утицају на напредне друштвене сна-