Naša književnost

ВУКОВА »ПАРТИЈА«

Из неписмене, хајдучке Србије, млади Вук је 1813 бануо у „Ћћесаровину“, међу. учену српску господу, и ту, самоук и сем, дига) буну против аристократске српске књижевности и ненародног књижевног језика. Чобанин из Тршића обрео се у „царском граду“, да одатле, после борбе у устанку за слободан народни живот, крене борбу за слебодну народну културу. Младић: од двадесет и шест година, нешколован, сиромашан, слабог здравља, два месеца по доласку у Беч, — као да се годинама спремао за то —, повео је, најпре спрезно а затим немилосрдно, педесетогодишњи рат за српски језик и књижевност: рат с ученим докторима и с неуким кнезовима, с моћним митрополитима и њиховим удворицама, с цесарским министрима и „књажеским“ пандурима, с ћатама из Србије и с књижевницима из Хунгарије. Сељак који је учио азбуку из древног некаквог московског буквара, ваљда једине књиге тада у његову селу, који се учио писању идући за говедама, цртајући слова по песку и печуркама, који је знао „само преписати приповетку од баке или песму од слепца“, — дошао је да испретура стари ред у српској култури: да изврши рефсрму српског правописа, да кенародни језик тадашње славеносерпске књижевности замени народним језиком, да култури, која је припадала само уском кругу црквених и „мирских“ људи, пробије пут до народа, а народу створи могућност да сам учествује у стварању и подизању своје властите културе. — Млади „списатељ слепачких песама“ није учио школа „редом“ и тада још није знао ни једног страног језика, а дошао је да учи памети „преизрјадне синове рода својего“: професоре, учене јуристе, „сербске Хорације“, „језикоградитеље и азбукопретресатеље“, некадашње „паетическија науки слишатеље“, ове који су, док је он у троношкој „школи“ чувао јариће и послуживао „дуовнике“, на. свеучилиштима и лицејима у Пешти, Сегедиву и Кежмарку бранили докторске тезе, дискутовали на латинском језику, писали строге алкејске строфе и певали торжествене „тезоимените“ оде аустриским царевима. ·

14%