Naša književnost

Вукова „партија“ 205

%

борцима који су у Вуковој револуцији срчано носили његов барјак, бранећи упорно његове идеје, помажући његова издања, рас= турајући његове згбрањене књиге, и остајући непоколебљиво, до смрти, верне присталице његова покрета. — има је и посвећен овај чланчић. ·

= ж Ж

Вукова реформ= разделила је Србе у Аустрији на две главне „партије“: Стратимировићеву, славјанску („калуђерску партију“) и Вуксву, Народну. У Стратимировићевој партији били су углавном: владике, калуђери, свештеници, прсфесари, чиновници, —- сви они чији је опстанак у служби зависио од једне речи митрополитове. Јер митрополит, „ча-Стева“, „црни међед“, како су га звали Вукови пријатељи, био је тада најмоћнији човек међу Србима. Уображен у своју ученост, пакостан и сујетан, а деспстског карактера и феудалских схватања, овај старчић је, одржавајући личне везе с царем, „ведрио и облачио“ међу Србима у Аустрији. „Он је дело српско друштво држао — што кажу Руси — у јежевим рукевицама... Ништа се не би смело радити што он не би одобрио; вико није смео ни мислити друкчије од њега. Само шапатом у четири ока, а у писмима самб у алузијама, говорили су интимни пријатељи с незадовоством о њему и о његовим поступцима.“ Кад Це на четворопрежним каруцама долазио на своје властелинство у Кулпину, у. његову славу звонила су звона, а свечано одевени кметови указивали су му покорно владарске почасти. Из свога карловачког двора, са својим „назови-научницима и мрачњацима“ (како их је називао Копитар), Стратимировић је суверено управљао целокупним верским, културним, а добрим делом и политичким животом српским. — Против његових схватања и његове моћи „дерзнуо“ се да устане Вук. Ши

Стратимировић је још 1805 године изразио своје гледиште с томе који језик треба употребљавати у књижевности: онај који је ближи славенском, језик учене класе, „изображени“ сршеки језик. „Јешче другојачије гсвори просто сербски класа свјашченикав, о– фицијеров, учених, терговцев, художников, рукоделцев, и всех С култивирани људми смешаких Сербов, а другојачије класа простих земљоделцев, или козаров или говедаров, овчаров и прочих подле:ших људеј који нити речи имаду доста, Нити их право изговарају, нити кадгод књиге читају.“ Такво његово мишљење било је закон