Naša književnost

206 . - = Књижевност

за све „изображене“ поданике православне цркве у Аустрији: од књижевника до „љубезне читатељ«е“. Књижевност је имала да тапка за црквом као ђаче за попом: да буде писана црквено-рускосрпским језиком, „сладким штилом“, побожним тоном; дозвољавало јој се да обрађује мотиве 0 „Касији царици“, ·„Велимиру м Босиљки“, „Прекраснем Јесифу , са волшебном радњом и детињастом психслогијом; и таква, смерна. и „тихотекућа“, да забавља „високопочитајеме граждане и васпитава „јуност славеносербску“.

Вукове књиге, писане језиксм баш оних „подрејших људеј“, правописом без „светих слова и тоном који није „набљудавао правила. деликатесе“, наишле су, разуме се, на. отпор и протест. После друге своје књиге, Вук пише Копитару: ,,.-двор (Стратимирогићев) на мене врло виче и трули се српски језик у омразу довести, но. нек вичу колико им драго: ко се боји врабаца нек не сије проју. А нити мислим бити игуман ни прота.“ Али права борба, у којај су се и сбразсвале две противвичке партије, Стратимирсвићева, већа, и Вукова, мања, почела је тек онда кад је безазлени Видаковић, не одмеривши снаге свога противника, у. име свих остастих књижевника, и донекле као експонент Стратимировићев, изишао на мегдав Вуку. - -

Букове критике и полемике, лишене свих „родољубивих церемониозности у изражавању и уобичајеног дотле међу књижевкицима 'бидермагерског урбанитета, ироничне, духовите, народски једноставне и непосредне, дрске у тому и немилостиве у суду, =. „собл зниле“ су славенску партију. Књижевници су дотле били само „преизрјадни“, „бесмертки“ сербски Сократи и Ксевофени“, а Вук их је сад назвао „магарцима“ и „будалама“ који „лупају као путо о лотру“ и „бунцају као бабе у болести“. Огорчени противници писали су уреднику Бовина Сербских, претили и њему и Вуку, отказивали новине и остављали „новина читање“. А присталице су. ликовале. Један претплатник пише уреднику новина: „Бог вас лозкивео који сте да сте, хвала вам велика на овим слатким часима кеје умете читатељем вашим причивити.“ Један Вуксв пријатељ из Земуна јавља му: „.-ТРОЈ сдвраћак пун је оштрсумија, сласти и поученија. Алегорија бабе Смиљане тако је силна да су многи Земунци, пре у сумњи бивши у славеносербском језику, к себи тргли се и наши постали“. Полемика ив новина силазила је и ширила се у публици; дискусија се водила и у кавани код „Белог вука“ у Бечу и у манастирским ћелијама у Шишатовцу; водили су је и књижевници, и професори, и ђаци, и калуђери, и пренумеразти и књиготро-