Naša književnost

Вукова „партија“ 207

давци. Цело српско друштво пратило је ову борбу и добрим делом, с једне или с друге стране, учествевгло у. њој. Противници су покушавали да деморалишу Вука, пријатељи су га соколили и подупирали. Један „славјанин“ из Темишвара, између многих, усиљено и простачки духовит, грди га у писму: „..да сте 32 сво време које сте у слисанију књига пстрошили, прасце или (по старом обичају) овце чували, више бисте добра учинили.“ Један пријатељ, између многих, истински духогљит, одаје му пуно признање; „Учинисте чест ве само глави но и тим дрвеним ногама вашим, за које ће се после смрти ваше — јагмити музеуми српски. Да сам богат, ја бих вам сад дао 160 форинти за њих у число реткости моје библиотеке.“

Тако супротна уверења унссила су у борбу све већу жестину. Ширење Вуксве партије, и његови успеси у иностранству, појачавали су ту жестињу. Компромиса, на који се у почетку још рачунало, ки е више могло бити. Кад је Шефарик (по Копитареву савету) водио преговоре с митрополитом да измири завађене стране, и кад је јавио Вуку да кеће моћи ништа учинити ако и Вук штогод не попусти, Вук му је одговорио: „Ако они мисле да ја оставим моју ортографију, снда од мира кеће бити ништа, јер ја то не могу нити хоћу учинити.“ Кнез Милош, коги је у питању Вукове реформе био под Стратимировићевим утицајем, обрицао је Вуку. „целу президентску плату у пензију“, али да живи. у Србији и кишта више да не пише. Противници су очевидно били узнемирени Вуковим успесима. — Одиста, са сваком његовом новом критиком, полемихом, или новом књигом, народпа партија се увећавала, бар онај њен. тајни део. Већ у првом периоду своје борбе, Вук пише Кспитару из Земуна: „..Овђе наша партија расте и цвјета увелико.“ Али уколико се партија више ширила, а „јеровићи“ све јасније увиђали да се Вук ке да ни наговорити ни купити, противничка средства у борби постојала су све безобзирнија, — а Вукове личне невоље све теже. Карловачки двор му је забрањивао књиге, бечка полиција га је пратила у стопу (,„отворила“ му је и сталну, засебну рубрику у својим гротоколима), Милошев конак сплеткарио је и 1 да му одузме руску пензију, противничке: удворице уходиле су : њега и његове пријатеље. У Н. Саду, Карловцима, Темишвару, кад је Вук долазио, спасно је било сас тајати се с њим. Мушицки вије смео да држи јавно ни његову слику у сгојој соби: „Ваше је портре код мене у библиотеки манастирској, т|., год другим портретом. Сачувај Беже да знају да је овде!“ Један пријатељ из Невог Сада поверава му у писму шта Стратимировић говори о њему, и на-крају