Naša književnost

208 15 · | Књижевност

каже: ,„..„ал пријатеља вашег тајите.“ Други му пише: „Ја се још све једнако колебам; рад би вашом (ортографијом) писати, и одважим се. а после се побојим за леб!“ Притисак противничке партије појачавао се у толикој мери да су се неки и од оних који су већ били у Вуковој партији препртљавали у. страху међу „неутралце“ или опортунистички претрчавали у противничке редове. Тобожњи неутралци, углавнсм они око Летописа, изражавали су да желе и с једном и с другом страном „у миру и согласију“ бити, уверени да ће бити „оно што мора бити“. А Вук је знао да се и за оно што "мора бити — мора борити. Па се борио и против неутралаца.

Морална подршка Вуковој партији били су његови успеси у иностранству: руска пензија и одликовања, петроградска и краковска диплома, јенски докторат; личне везе са Шишковом, Румјан_ цовом, Аделулгом, Гетеом, Гримом, Добровским, Ранкеом; преводи његових дела и признања која су му указивана нарочито у руским, пољским, чешким и немачким часописима и новинама. То бу били успеси његоге и неуспеси противничке партије. Његове присталице "разносиле су славу тих успеха, колико је било могућно, и усмено и · писмено, и међу аустриским и међу „турским“ Србима. А противници су, разуме се, покушавали да је умање или потпуно компромитују. Од најмањег тобсжњег неуспеха Вукова у иностранству правили су, „хуку-буку“, како каже један његов пријатељ. Тако су једну руску рецензију на Вукове народне песме (коју је, изгледа, писао Србин), а у којој се Вуку замера да у својој реформи „руши · савез“ између Руса и Срба — прогласили својим великим успехом, и пре него што су сазнали текст рецензије. Вукова партија узнемирила се тим поводом; њени чланови се ужурбано распитују и до-

писују о рецензији: где је изишла, где се може наћи, шта стварно каже рецензент. Један од главних претставника партије, трговац "Васиљевић из Земуна, хитно пише Вуку: „Забога, каква је то рецензија у Петербургу од руског неког професора изишла, која (како кажу) крпи вас од главе до ногуг Мени су овде досадили светећи се и говорећи: Ето твога Вука, поздрагили га Руси; дали су му ватру; намерио се на мајстора итд. Да би оваквим абдеритима уста зап шити могао, то вас молим дајте помоћи, и јавите ми, ама "што брже то боље, о чему је та рецензија, јер и они сами не знају шта пише управо, него су чули само да се против вас пише, пак им већ доста да по чувењу још више намећу него што је може битни "истинг“. Ва 'иљевић је доцније сазнао нешто о рецензији од једког пријатеља, па поново пише Вуку: „Колико овај каже, то ће би“