Naša književnost

Вукова „партија“ п 209

ти рецензија наших народних песама, где рецензент каже да оно није прави српски језик, него покварени говедарски и свињарски; јербо у редензији стоји: Пелећеше два врана гаврана, — оно врана није српски, треба рећи: два черна, или церна итд. Из ово мало речи види се већ да се тај рецензент разумева у. српском језику као магарац у кантару...“ Кад је Вук добио руску пензију, он који је „рушио савез“ између Руса и Срба, „славјани“ су били запрепашћеви. А партија је триумфовала. Једгн присталица пише му: „Требало би да видите камо су се запањили новосадски 'абдеритски никоговићи! Како су замукли! Каква су им лица и гримасе. А ја триумфујем у тишини и држим вашу, победу за потпуну.“

Чланови Вукове партије, нарочито неколико њих, верних и оданих, који су били и главни стубови њени, живо су учествовали у свему што је Вук радио и што се њега тицало. И то обично нису били књижевници, или, ако су штогод и писали, нису имали књижевних претензија. Књижевници који су припадали Вуковој партији (све док нису приспели млади), имали су у своме раду вазда нечег половног и у своме ставу нечега непоузданог; они су често, или због страха од Стратимировића, или ради прође својих књига, или због опортунизма, или зато што никад до краја нису ни усвојили Вукових идеја, — напуштали Вукову партију. Један од таквих, малодушно одлазећи међу многобројније, пише о Вуковој ортографији: „Нас је врло мало који је (сртографију) по њеној важности уважавао а легиони су оних који на њу немилице вичу“. И то је био разлог да напусти Вука, и да после пише против њега! Али партију су држали они који су веровали у Вукове идеје и онда кад их нису сасвим схватили; који су му слали новац за књиге и онда кад књиге нису успели да растуре; који су га позивали к себи и примали у својим домовима, гдекад и са целом породицом, — и то онда кад су га књижевници нападали и властодршци прогонили. Они ду му скупљали и слали песме, приповетке, пословице, зегонетке; оне које је Вук одвајао за штампање, они су начисто преписивали; ако му је у полемикама затребала литература коју сам није могао да набави, они су му је журно, набављали. Кад се Вук као „славенски аџија“ вратио из Русије, они су се прсили и дичили као да су сами били у Русији. Кад је једне године с великом неизвесношћу полазио у Србију и, пред прелазак, јављао се из Панчева: „Ако би мене суђен данак нашао, аманет вам Божји моја жена и ђеца...“ — они су са стрепњом очекивали вести из Ср-