Naša književnost

из ВУКОВИХ ДЕЛА

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ НА ВИДАКОВИЋЕВА „ЉУБОМИРА У ЈЕЛИСИУМУ“ -

„Вси народи, и сами јазичници книги своји по граматијским правилам списаша, у нас по правилам баби Смиљани пишут:ја.“ Свим ријечма г. ахимандрит Кенгелац свршује предисловије својега Јестествословја, а ми њема почињемо ову другу редензију српску. |

Већ има око 40 година како смо псчели српски писати, и за 10 вријеме не само што нијесмо у језику пошли у напредак, него смо толико ударили натраг, да би нам требало |сш 40 година да дођемо на оно мјесто гдје смо прије били. До данас се готово ниједан списатељ код нас не нађе, да постави себи правила по којима ће писати, него како му кад падне у памет. Како који зареже перо да пише, сн већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити: зато је готово свакога нашег списатеља прва књига боља од друге, друга од треће итд. ИМ ово се зло код нас такс упутило и увело у обичај, да не може друкчије престати док ве почнемо један другога, јавно пред свијетсм, непријатељски рецензирати и критизерати; истина да ће се тим начинсм ссрамотити кад списатељ, кад рецензент, а кашто и обојица; али народ и литература свагда ће дсбити (а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрамотити кашто његове ползе радиг).. Тим ће начитем почети једзвпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу: знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетсм. Тако су Нијемпи, Французи. Талијани и Енглези своју литературу довели у данашње савршенство (и сад има у самој Њемачкој близу 10 новина које само књиге рецензирају). И данашњи дан, по свој Њемачкој, списатељи више пазе (кад пишу књиге) на рецензенте, него на све друге читатеље: зашто већа част читатеља тражи у