Naša književnost

212 ~ 5 Књижевност

књизи увеселеније и забаву (или науку, ако је књига зато писана), не сумњајући да би оно друкчије могло бити него што је написано. И то је познато: да се рђави и слаби списатељи свагда боје рецензента, и туже се на њих у својим предисловијима; а добри, не само што их се не боје, негоих још зазивају (као на пр. Шлецер) да их рецензирају како год који хоће; па ако који што паметније и боље докаже, они приме с радости, ако ли почне лудовати, а они му се сити насмију, па мир.

Сад ће ко запитати: које ћемо списатеље наше почети рецензирати» Ми велимо: који највише пишу, и који чине (заиста или по " мненију њихсвом, као веку епоху у литератури; и зато смо 1815-те "године почели од г. Видаковића. Истина да смо му остали дужни одвраћак на његов одговор, во то је само зато било што нам се учинило да је г. Видаксвић својим одговором поправио све наше погрјешке које су биле у оној рецензији, и тако нас сам оправдао.

У свакој се књизи гледа на двије ствари: 1) на ствар о којој се пише, 2) ни језик којим се пише. Свака се ствар може претставити различним начинима, нити се у том може гледати од свакога (особито сад код нас) да буде класически списатељ; али језик може (и мора) знати сваки списатељ: зато смо у првој рецензији српској говорили само о језику; али г. Видаковић у одговору не да ни на ствар ни проговорити, него се претставља као неки арпски Виланд или Гете. Зато морамо сад почети од ствари; али је опет ми нећемо критизирати, него ћемо накратко приповидјети што се налази у овој моралној повјести,: па нека читатељи сами суде (само ћемо их ми гдјешто опомењути). -

У одговору на прву рецензију питао је г. В. који су то романи по укусу рецензента. Сад му на то не треба казати да чита Виландова Агатона, Амадиса, Оберона, Аристипа, Златно огледало, Абдерце, и остале; Гетеова Билхелма и Бертера; Фенелонова Телемаха; Бартелемијева Анахарзиса; Лесажева Жил Блаза и Хромог ђавола; Голдсмитова Увекфилдског попа; Рихардзонсву Кларису; Филдингова Том-Џонса; Стернсва Шендија, и остале овима подобне романе; него нека узме најгори њемачки роман, који већ ни слушкиње не читају, па ће видјети да је паметније написати него његов Љубомир. У псменутим романима претставља се човјек као што јест,

1 Истина да ће то бити врло тешко; зато шт оу њој има седамдесет и седам прелмета, али ћемо опет гледати колико је могуће, барем оно што је најнужније (Вукова примедба).