Naša književnost

214 Књижевност

они имају по селима својих кућа, ни намјесника; нити је сбичај да им се што ради. Кад буде у јесен, спахија“ деђе сам, или пошаље кога, ако живи далеко, те покупи главницу и десетак, који су му људи дужни однијети кући, ако га ондје не прода или му га сни не сткупе. Спахија узима главницу само од ожењених људи, па и то није свуда једнака, нити је одређена, јер се "у њу гдјешто ра= чуви и десетак које ода шта, на пр. од вина, од кошница итд. Мло= ге спахије, оасбито које су на далеко, погоде са сељацима те им плаћају. на годину од сожењене главе у име свега; тако ја знам да су гдјекоја села до 1804 године плаћала спахији по 10 гроша (као што су онда били грошеви 6 фор. и 40 кр., а као што су сад једва 9 фор. у сребру) од сжењене главе, па више ништа. Како спахија нема у селу своје куће, он, кад дође у село, одјаше, гдје зна да је најбоља кућа, па га све село храни док је ондје. Спахија је дужан своје сељаке бранити од сваке биједе и неправде, и то они свагда радо чине, особито који су знатнији. Рашковићи су, као Срби, у Староме Влаху имали спахилук до године 1805, па га онда некаквом Турчину дали у залогу; може бити да би се онамо к Херцеговини још који гдје нашао који је коју кућу задржао од старине, али у биоградском пашалуку Србина спахије нема ни једнога, нити хришћанин данас у Турској може постати спахија. -

· Спахије су дакле у Србији смиље и босиље; али гдјекоја села имају другу биједу, ТЈ. читлуксахибије, који узимају девето. Које седло има само спахију, ондје сељаци кажу да је земља њихова, а спахијино је само десето од онога што они ураде; али гдје је читлуксахибија, ондје он каже да је земља његова, па не само што узима девето од свакога усјева, него му још људи морају радити (отприје обично у недјељу, али повније и у друге дане кад му што затреба), а гдјекоји начини и кућу у селу, или онако на досаду љуг дима не избива из села; По свој прилици, гдјекоја су се села још од старине, богзна у каквим несрећним догађајима, морала почитлучити; али су од последњега турскога и аустријског рата баше (јањичари) биле готово сву Србију почитлучиле насилу: гдјекоји су се наметнули селима без икакве плате и погодбе, и казали: ја сам вам читлуксахибија; а гдјекоји, који су то као правим путем ћели утврдити и за унапредак, везали су људе и тукли нагонећи их да им своју земљу продаду (пошто они, Турци, хоће). Ласно је знати да спахија мрзи на читлуксахибију, који се и код правога царског суда држи за неправедног господара. У биоградском па-