Naša književnost

Турско господарство над Србима 215

шалуку сад се (особито од године 1815) ниједан читлуксахибија не смије ни показати.

Како испод самста спахије, тако и испод читлуксахибије, сваки се човјек може преселити из једнога села (или нахије) у друго, Кад год намисли, не јављајући се ни ономе спахији откуда. полази, ни оном гдје долази. Своју дојакошну земљу мсже продати, кућу такођер, или покварити, а воћњаке и винограде може долазити те брати, па спахији давати десетак; а онамо гдје дслази, може кућу на пустом мјесту начинити, и крчити себи њиве и ливаде, и садити винограде и воћњаке гдје хоће.

(Осим спахијскога десетка и главнице, раја даје Турцима још царев харач (царску главницу) и порезу. Харач је у Србији и у Босни по 112 пара, и с којекаквим трошковима изиђе на 3 гроша, од сваке мушке главе од 7 година пак до саме старости. Џореза се обично даје двапут у години, тј. о Ђурђеву дне и о Митрову дне; у њој се дају новци за пашу, и за остале све нахијске трошкове, на пр. што се по нешто даје кнезовима, што се плаћају пандури, ако је какав паша или други ко кроз нахију прошао и дочекиван био итд. Зато пореза није свагда једнака као харач, него је кад мања, кад већа. Још се плаћа на козе џ на овце чибук, по пару или по двије од главе. Ко сије дуван, мора платити на њега по нешто ђумрука. Све ове дације кад се скупе у једно, мање долази на ч0вјека него и у каквој еврспејској држави. Али су онамо друга зла, којима у европејским држевама нема ни спомена, тј. глобе. Кад ко убије човјека, онамо се слабо тражи крвник, него се иште крвнина (најмање 1000 грсша); па се крвнина не плаћа само кад ко убије кога, него и кад човјек падне с дрвета или с коња те се убије, или се утопи у воду, или умре од зиме, или му макар шта било, само кад се нађе мртав. Такови се човјек не смије сахранити док не дођу Турци да га чине ћеш (да га виде), за који особито ваља платити. Крвнину по старом обичају плаћа само оно село гдје се крв учини, или на којега се земљи мртво тијело нађе; али је у новија времена (да би више изнијела) ударана и на сва околна села, које се зове џивар. Крвник, учинивши крв, псб јегне у другу нахију, или се гдје ближе сакрије, а пошто се крвнина плати и мало се позаборави, само гледа да се помири с родом убијенога, па се онда врати кући слободно. Од крвнине нимало није мања глоба кад се догоди да дјевојка роди дијете, које се срећом ријетко догађа (ова је глоба по свој прилици зато постала што се таква дјеца понајвише мртва налазе; али се послије „није питало је ли дијете живо