Naša književnost

216 – Ка уЕвРост

или мртво). Ово су обичне опште глобе; а случајнима, за биједе на јединствене људе (на пр. да је који што рекао против Турака итд ), особито за које се зна да имају новаца, нема ни броја. |

У пашалуку је вајвећи заповједник и управитељ паша од три туга! (учтуглија), који се зове и везир. Под оваквим пашом има гдјешто по неколико паша по од два туга, као на пр, што је под босавским зворнички, сребрнички, гораждски, скопаљски и НОВО-_ пазарски. Учтуглија паша, као намјеаник царев, има власт у пашалуку своме погубити свакога човјека, и Турчина и рајетина, не 60= јећи ве да ће му се кад одговор искапи зашто је то учинио. Послије њега највећи је његов ћаја, који понајвише има два туга, и зато се зесве ћаја-паша (ако ли нема тугова, онда се зове ла ја-бег); а од овога је још млого мањи хазнадар. Пашини су момци. (Беђеагде) делије, све коњици с дугачким калпацима, којијех се поглавица зове делибаша; слуге су му кавази и чауши; а сви његови људи зову се пашајлије или пашалије. Кад паша своје људе пошаље у другу варош или куд у земљу, да кога доведу на суд, они се зову бумбашири; за пашина написана заповијест или уредба зове се бурунтија. Паша једнако сједи у ономе граду гдје му је столица (на пр. босански у Травнику, а биопрадски у Биограду), а нема обичаја да иде по пашалуку да види како је и шта се ради. Паше се постављају у Цариграду, куда сни, осим онога што је одређено у царску хазну, морају небројене новце да шаљу министрима и другој којекаквој господи; зато је њихов највећи посао: да скупе доста новгца. Биоградски паша, овим харача, пореза и чибука, добија млого и од ђумрука на Сави и на Дунаву; а и од глоба добија сваки паша млога, јер који је зао и среброљубив, као што су понајвише, он глоби и Турке и рају једнако, и још Турке по на једнога више, јер су богатији. Политика турскога двора слабо допушта да један паша дуго сједи наједном пашалуку, него их често мијењају. А млогоме (кад што скриви-или га облажу непријатељи) и главу однесу у Цариград, да ни сам не зна зашто. Паше су тако вјерне своме цару да су међу њима врло ријетки који би свој живот бранили против царске воље и заповијести; а може бити да се у 1000 не би један нашао који не би велио од свога цара умријети него у хришћан= ској земљи живити. 7 3

1 Туг је коњски реп привезан на врху копља; носио се као застава пред пашама кад су путовали или ишли у бој. — Ур. ~