Naša književnost

- 226 У | 5 5 Књижевност

Живковићу питање није скинуто с дневног реда. На то питање се и Вук и Видаковић и касније навраћају; у свом Гласу народољупца Мушицки је осудио јавну полемику о књижевним питањима као „штетан рат“, и Вук је у приказу тога спева (приказ је писан 1820, али је остао у рукопису и штампан је тек 1897) поново морао ука· зивати на потребу савесне критике. У питању је очевидно дубоко разилажење у схватањима, које ће се све јасније опртавати,

Упоредо са питањем оправданости књижевне критике, и у вези с тим, покренуто је још једно начелно питање: како писац треба да се односи према прохтевима и жељама читалаца. Према мишљењу Видаковића, Живковића и њихових јелномисленика, најпречи задатак ондашњих писаца јесте да се придобију читаоци. због тога се писаш „мара више трудити да се простоти допадне, да га он радо чита“.

Вук је пре свега сматрао ва потребно да на чистину изведе питање кога треба схватити под појмом „простота“. На први поглед рекло би се као да Видаковић у овом питању није доследан. У свом одговору на Вуков приказ Усамљеног јуноше Видаковић изричито каже да он не пише „за Шијаке“, за „простаке“ хтео је рећи, или можда сељаке, јамачно ни сам не знајући кога све подразумева под „Шијаци“. А две године касније, у предговору Љубомиру у Елисијуму он тврди, пак, да књиге не пише за учене, јер „здрави врача не требују“, него за оне „који нису толико учени: младићи, женски поли прости наши људи“. У тим његовим речима, да не пише за „Шијаке“, а да ипак пише за „просте људе“, нема, међутим, никакве противречности. Он је целог свог века писао имајући пред очима искључиво наше грађанско становништво у Војводини, ко је не припада све „ученој класи“, али га ипак чине „људи просвештени“, у поређењу са људима из других орпских крајева, „где никаквих школа, никаква просвешченија нема ; за ове друге, за „Шијаке“ он не пише, то је, ваљда, испод достојанства једног „просвешченог“ писца, Вук, међутим, — који је и овде као и у целокупном своме раду пред очима имао сав српски народ, и то на првом месту сељаштво, јер чини већину народа — сматра да „под именом простоте не треба разумети само сељаке и друге просте људе, 10 јест који нијесу наука учили, него свакога ко ји ствари управо (правилно — В. Л.) не разумије, па макар он био и на врзину колу или имао десет села и толико хинтова по-четири коња и бог зна колико лакеја и у сандуку хиљада“. О нашем сељаштву Вук има високо мишљење. „Проста наша класа (то јест она класа која у данашње ври-