Naša književnost

Прве борбе за књижевну критику – 227

јеме народ саставља) — каже Вук у поменутом приказу Гласа народољупца — не уступа ни једном од пет или шест себи обљижних народа ни у разуму ни у поштењу нити и у каквој другој добродетељи... (Из те „просте класе“ Вук црпе сву своју снагу и за њу он ради, у њеним обичајима он види основу нашег морала, у њеним творевинама основу наше књижевности и културе. Сасвим друкчије мисли о нашим „просвешченим људима“ војвођанских варо-“ „ши и о напој „ученој класи“. Некако баш у- време кад полемише _ с Видаковићем Вук пише Мушицком (1819): „То: је ваша једина и највиша погрешка што ви једнако сањате о некаквим читатељима благоображеним, о некаквом публикуму, О 5 благоображеној части нашега народа, о некаквом вкусу... а не видите да су то све пуки ципори (геаци, простаци — В. Л. је. „ми треба ове ципоре све да презремо, да пишемо за благодарно потомство које ће бити чисто од садашњих будалаштина наше благоображене простоте“. Ту „простоту , те „ципоре“, Вук на првом месту има на уму кад расправља о односу писца према прохтевима публике.

Сасвим у складу са својим схватањем озбиљности улоге коју књижевност игра у идеолошком развитку заједнице, са схватањем одговорности и. достојанства писца, Вук, насупрот аво јим противницима, чврсто стоји на становишту да писци не смеју гледати на то 2 ће се допасти њиховијем познатијем читатељима“. „Пре стоти се, каже он, могу веома свиђати писци који угађају „вкусу“ својих читалаца, али се треба упитати „има ли простота од тога ползу или штету !Ту „ползу“ народну писац увек мора имати пред очима, он је одговоран не само пред савременицима него и пред будућношћу, он треба да гледа далеко пред собом, да мери своје речи, да зна шта хоће, јер „никакав мајстор не ради свога заната не знајући шта гради и како гради“. Писац мора „да се труди за народ“, да ради како ће „народ и литература свагда добити“, па макар због тога имао и непријатности личних, а не да се поводи за прохтевима морално нездраве, површним васпитањем искварене младежи „која ни сама не зна шта хоће и шта јој треба“, или! „више класе војвођанског друштва“ која „ако просто не чини срамоте, чести сувише не чини нигђе“.

У ставу ондашњих наших „просвешчених ' писаца има нечега неискреног. Ако већ хоће из својих „демократских“ побуда да своја дела приближе „простоти“, да их учине доступним широким читалачким круговима, онда би то кудикамо пре постигли кад би писали језиком разумљивим тим круговима, нело пишући по садржи-