Naša književnost

228 | = 5 Књижевност

ни и тумачењу стварности примамљиве историје језиком туђим читаоцима, А оби то баш неће. Вук је, међутим, већ 1814 године, у једном необјављеном приказу Новина србских између осталог тражио да писци, и у новинама и иначе, пишу таквим језиком да их може разумети сваки сељак који зна читати, наиме чистим народним језиком. Вукова борба за народни језик у књижевности посебно је и опсежно питање, и овде ће бити додирнуто у најопштијим цртама, и то само уколико је непосредно везано за његов рад на књижевној критици.| У свим својим приказима Вук наглашава да је први услов за једног писца да добро познаје основно средство којим се служи у свом стваралаштву, да зна језик којим пише. То му, у начелу, није нико оспоравао. Са својим противницима он се није слагао у томе којим језиком треба писати за Србе. Милован Видаковић, тај по пореклу сељак испод Космаја, који је своје васпитање добио у грађанској средини ондашње Угарске, који се сасвим сродио са том средином и постао њен књижевник, осећао је такорећи гађење према језику којим „простаци у куини , „прости људи... по шумама и „свињари и козари говоре“. Он је сматрао да „наши у овим земљама граждани, као људи просвешчени, који и друге језике знају и славенске књиге читају, опширније и про-траније нат: језик разумевају нежели наши у оним земљама где нихакови школа, никакова просвешченија неима“. „Књигописац не може владати се“ по Вуковој Писменици јер није „он њу писао за просвешчене наше у овим земљама Сербље“. Он, истина, није тражио да се пише црквенословенским језиком, али је још мање за то " да се пише чистим народним језиком, он је за „средњи пут“, за неки неодређени „средњи стил“ чију би основу чинио претенциозни, варваризмима и нарочито словенизмима засићен језик наших „просвешчених граждана“. У то време у нашим крајевима под аустроугарском влашћу феудализам се већ скоро био распао, па као што је у сличним друштвеним приликама на западу латински језик престао да буде књижевни језик, тако је и црквенослове“. ки језик код нас ту судбину доживео већ под крај ХМШ века. али нашем „просвешченом гражданину“ још увек је веома импоновало племство, његов лажни сјај, и „покондирена тиква“ је типична појава у нашим градовима. И, наравно, то друштво ни је могло бити ни за какве револуционарне потхвате, па ни у области књижевности. Заједно са Добровским, који је у авом случају имао пред очима развитак руског књижевног језика до Пушкина, Видаковић је, потнуно у складу са тежњама средине чији је израз био, предлагао