Naša književnost

Прве борбе за књижевну критику _ 229

„средњи слог“, »зруПиз тесфиз«, да, наиме- измежду нашега серб-

скога диалекта и измежду словенскога као кореного језика средњи

неки пут изаберемо“. То није ништа друго него површно пресађивање на наше тло Ломоносовљевог „средњег стила“. Али оно што је сасвим одговарало спахиској Русији ХУШ века није се више могло применити на наше прилике. Тим приликама више није одго-

· варао ни Доситејев језик, који уосталом много потсећа на „средњи стил Истина наша грађанска средина у Војводини, нарочито све-

штенство и „просвешчена класа“ није се много разликовала од ондашњег руског друштва, које је у много чему и подражавала, али сав остали српски народ живи у сасвим друкчијим приликама. А Вук цео наш народ има пред очима, „Ја нити пишем за Сријемце, ни за Бачване, ни за Ерцеговце, ни за Црногорце, него за све Србље“, каже он у једном писму Мушицком. Вук је поникао у сељачкој средини и ту су се формирала његова основна схватања живота. Осим тога, што је веома важно; он се духовно развио у доба сељачке револуције и био је сведок и учесник поницања једног новог, упорног и издржљивог грађанског слоја из редова револуционарног сељаштва. Мако је живео претежно у великој вароши, он је до краја свога живота одржавао најприсније везе са среди-

ном која га је дала, са сељаштвом, које чини највећи део српекога

народа и које је на целом терену у живом покрету или у буђењу. Отуда потиче радикалност његове реформе и револуционарност његових погледа и метода. Отуда он није могао прихватити идеју о постепеној еволуцији књижевног језика на основу црквенословенског и говорног језика „просвешчене класе“. Могућност и потребу еволуције књижевног језика Вук, у начелу, није порицао, само је држао да, пре него што се препусти тихој еволуцији, треба једним револуционарним замахом поставити нове, чврсте, природне темеље томе језику. Писци, каже ов у рецензији Љубомира у Елисијуму, „сву граматику... мемају узети од пастира и орача, а за остало ћемо се договорити“. Он тражи, дакле, књижевност за цео народ, и та књижевност мора бити писана чистим народним језиком; никакве мешавине „по правилима бабе Смиљане“ не сме и не може бити.

У тражењу чистоте књижевног језика Вук иде дотле да не одобрава ни тзв. песничке слободе, „зашто писати стихове грдећи језик и чинећи му неправду није велика мајсторија“. У овом смислу он оштро критикује Глас народољупца Лукијана Мушицког,