Naša književnost

230 Е - 2 Књижевност

који је, да би добио потребан број слогова у стиху, произвољно изостављао или дометао слогове.

Кад Вук у свом одговору на Живковићева Примјечани ја каже да се „молеру не гледа шта је намоловао, него како је намоловао“, он под овим „како је намоловао“ никако не подразумева само језик

којим је књижевно дело писано или само спољашњу форму, него“

на првом месту, и то је у овом случају за њега примарно, како писац тумачи животне појаве, шта схвата и приказује као добро, шта као зло, шта је по пишчевом мишљењу корисно, а шта штетно. „Списатеља има вила — каже он — који су у циј елом свијету бесмртно име задобили писањем о ружнијем матери јама“. „Материја“, предмет књижевног дела, сам по себи, није толико важан, колико је важна исправност пишчевог става према предмету ко ји обрађује. У књижевним делима ко ја критикује Вук је, заиста, увек највише гледао на језик, али, видели смо, за њега није пука формалност: којим ће језиком писати књижевник, за њега то, сасвим оправдано, има далекосежан суштински значај, значај идеолошке

оријентације. Ту правилну идеолошку оријентацију он тражи ну.

томе како писац гледа на животне појаве о којима говори. Најречитију илустрацију овога имамо у првом делу опсежне Вукове критике Љубомира у Елисијуму. Ту је он непоштедно, а веома духовито разголитио сву неморалност Видаковићевог „морала“, иако је овај „више гледао на морал него ли на роман“. Вук детаљно препричава садржину романа и као узгред, згодним упадицама и сочним поређењима, указује на површност и моралну ништавност јунака романа, које је Видаковић схватио као људе који треба да служе за пример „младежи и женском полу“. Видаковићев роман је лош одјек западноевропског сентиментализма у књижевности; тај правац је и на западу само површно схваћен русоизам, а под Видаковићевим пером се извргао у погрешно, изопачено схватање Русо-овог природног васпитања. Цео роман, на крају крајева, није ништа друго него подилажење у„вкусу погрешно ва= спитане варошке младежи, голицање њених сентиментално-еротичних чежњи и задовољавање прохтева за наивно-романтичним до" живљајима. А Вук се, по својим заиста природним схватањима жи“ вота и људских односа, по својој здравој логици народног човека у чуду пита: „Је ли оно морал што су Мелиси родитељи говорили да се уда за Пармениона, па ће он умријети, и она се може после с новцима ласно удати за млада мужа; је ли оно морал што је Светозар сакрио (утајио — В. Л.) новце кад су били с хајдуцима; је ли