Naša književnost

Прве борбе за књижевну критику 23:

оно морал што Пелопида измишљава Агапији (синовици својој) начин како ће се састати у чести са Светозаром; је ли оно морал што Љубомир каже за ђецу како ће се разликовати од људи простога рода итд... „Ми можемо слободно казати г. Видаковићу — вели Вук даље — да је његов сваки читатељ поштенији и паметнији од Љубомира и Светозара, а свака читатељица. од Драгиње и Мелисе.“ У својој првој књижевној критици (на Усамљеног јуношу, 1815) Вук између осталог каже да при оцењивању књижевних дела треба пазити на повезаност делова, на стил, на „плодоносност воображенија“, на доследност карактера и сл. Можда овај став млади Вук (1815) и није сам написао (Јагићи Љ. Стојановић држе да су ово Копитареве мисли), али је на неке од тих ствари заиста обратио пажњу при препричавању сижеа Љубомира у Елисијуму. Он с правом налази да је сиже романа толико сплетен, да у роману нема. правог јединства, него „седамдесет и седам предмета“.Указао је затим да поступци јунака у делу никако (не одговарају нашим обичајима, ма да је баш то писац у предговору обећао. Указао је, најзад, и на читав низ погрешака у историји, хронологији, на наивности и недоследности не само у карактерима лица него и у причању самог писца. „На много мјеста Г. В. не зна шта говори него бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље“. Све ово; и васпитну страну, и народно обележје и евентуалне наивности и не– доследности у једном књижевном делу Вук обухвата општим изразом „ствар“, о „ствари“ и „највише о језику“, како сам каже, Вук и пише. А у питања стила, композиције, версификације нерадо се упу-_ шта, то он оставља „другим људима који су вјештији од мене у том послу“,

Пред непобитним чињеницама које Вук износи Видаковић се узврпољио као дете пред батином и у свом одговору је понегде бедно смешан. На Вукову напомену да, према ономе што је раније речено у роману, Светозару у једном тренутку не може бити 10 месеци, као што писац погрешно каже, него бар две и по године, Видаковић одговара да детету „није на челу написато било колико му је година“, А на Вуково указивање да јунаци у Љубомиру у Елисијуму нису могли пити кафу, пошто 'се у време када се радња дешава у Европи уопште није знало за кафу, Видаковић каже: „ја као у роману волео сам и кафу господи за фруштук дати, него сланине или мандаре“... - . - О

Ове последње речи, колико год су смешне, веома су каракте– ристичне за Видаковића као писца. Овај „снотворац“, како га је у