Naša književnost

248 > | у - Књижевност

рис, Грк, који је сликао у Бечу и у Пешти „отмени свет“ и жанрпризесре, и, успеха ради, међу ватреним мађарским хазафићима, потписивао се који пут и по. мађарски „Лакатари“, са племићским ипсилоном на крају. Слика је плитка у сваком погледу, вешто малана, али апсолутно страна, ни трага од наше Вучине; тако некакав господичић са кресаним брцима, са држањем пред апаратом, некога који тражи пасош. Само за површно око могао је овај Вуку личити. |

_ Трећи је, упркос свему, од Уроша Кнежевића — 72%58 см. У Музеју је приписиван бис Бурковићу, што је немогуће, јер је ту "Вук претурио већ четрдесету, а Ђурксвић је у то време већ био у Русији или чак на руском гробљу. Свакако портре је топлији од сних обичних Кнежевићевих по јунацима из устанка. Лице је добро моделисано, коса-брци проседи, чисто више смеђи но сиви. (Вероватно због осветљења у просторији где је сликано: можда неке румене, жућкасте завесе.) Израз усукан, рамена, груди као. мало увучене, очи упијене у њима, мисао, далеко од сликарскога пословања; човек мучен, вређан, коме је скоро досадно да се исти-_ че, можда је и каву, којом је живописца почастио, морао из неке позајмице набавити. |

Четврти је одиста онај „Данилове школе“. Из основа је та слика морала бити чишћена, отстрањено. њено давнашње досликивање. (Некоме су рамена била узана, па их је знатно проширио.) Колорит главе као код Данила, раног Ј акшића, Симића и Александровића, руменкаст, мек, магличаст. Ипак, није ни један од поменутих, а типично је наш по свему; по уметничком досегу Симић, али, Симић би био сдређенији. Кад би то био Кнежевић, јер и он је био Данилов ђак» Немогућно, снда-би човек пре могао и на Ђуру помислити, али за њега је ово презрело, дискретно. М ту се тражи озбиљно, научно испитивање. Вук је овде око шездесет година, много резигнантан, много болан, види се, — с колико ужасног душевнога напора — савлађује побуну свога правог бића. Иначе, слика је велика 68 Х 56,5 см. ; -

И напослетку, последња је аутентична и права Кнежевићева, сликана 1863 у Бечу, бесумње неколико месеци пред смрт. Ова је највећа, 87 Х 71,5 см. Била је често објављивана. Типична Кнежевићева, када се баш сасвим изродио био укус тога честитога нашега сликара, толико заслужног за српску историју. Колористички нехармоничан рад, са лицем као да је: пепела мешао у боје, са ружно малинастом фотељом и с срденима и фесом који креште.