Naša književnost

До Вука и од Вука – – 115

лагања самога себе, са толико унутрашњег уверења, да је тешко замислити да би такву доиста револуционарну природу једном своме делању могао дати човек који је на то деловање покренут споља, посредно, туђим утицајима, вољом Прот

У Караџићу је живео „културни немир“ још од ране младости. Његов културни нагон је изузетно био јак. Он је, још у доба дечаштва, показивао тако дубоко усађену жељу да се културно подигне, да је пример те његове огромне жеђи за културом доиста јединствен у ондашњој Србији, где се писмени људи на хиљаду један нису могли наћи. Али, осим тога, и са тим заједно, не треба

губити из вида да је Вук Караџић доживео велики народни ослобо-

дилачки устанак у Србији, српску националну револуцију од 1804, и да је у њој био учесник. Њега је револуција одушевила, он ј0] је сав био одан. Он је веровао у њу и кад је она 1813 тренутно била деаила у кризу. Он лично ни у једном тренутку није сматрао да је она тада и пропала, и није допуштао ни другима око себе да тако мисле. Револуција подиже људе, гради их вишим квалитетима. Вук Караџић, са сном огромном културном вољом коју је у себи имао, почиње већ и у тим првим данима слободне Србије да примењује своја скромна културна знања. Са изванредном личном бистрином, са живим осећањем за стварне народне потребе, он је морао увибати да у новој Србији треба створити и услове за културни развој и полет. Зар се у њему, у том револуционарном прекаљивању, није могао јавили позив да тај задатак узме на себег Ако се уважи, а све говори да се то не може порећи, да је Вук Караџић имао један мисионарски став у вођењу и спровођењу своје грандиозне културне акције, зар не би било логично претпоставити да је он ту мисионарску вољу понео још из Србије» И нашавши ве у српској средини у лустро-Угарској, где је одмах увидео да су већ створени сви друштвеви услови за одлучан културни активитет, он је ту своју борбену вољу одмах и применио, са таквом грозничавом журбом и са толико борбене оштрине, да је доиста тешко замислити да су оне њему удахнуте споља; а не да извиру из саме дубине његових револуционарних уверења. И тако је Вук Караџић, могло би се рећи, повезао револуционарни национални устанак у Србији са култур= Бом националном револуцијом у Аустро-Угарској.

Вук Караџић те исте револуционарне облике показује и у својој борбеној процедури. Одлучност, непоколебљивост, апремност на сваку личну жртву, безобзирност у спровођењу идеја и намера код њега су тако изражене, да га већ саме собом одликују као борбенога реформатора великога стила. Оне га истовремено чине и