Naša književnost

250 – | Пн — ПК оневност

кића у Суботици. Иначе онакав као „Минин“ Бранко, налази се и у свим литографијама и сликама „Срба око гуслара“, поред Михајла Обреновића, Вука, Његоша и других истакнутих савременика. Таквих група било је више; од Настаса Јовановића, од Немца Браумана, од Катарине Ивановићеве, ако се не варамо и од Адама Стефановића. Тврдило се да је Павле Симић имао, у свом албуму литографија, Вукове ђаке, с Бранком и-Ђуром, и да их је ту радио по гледању. Те литографије, или томе слична цртежа, нема у Симићевој заоставшитини, код новосадске својте. Исто тако тврдило се да је Симић унео „Бранков лик“ у познату, велику, литографисану композицију „Мајски сабор“ 1848 г. Кад би стварно онај човек у десној половини у другом реду првога плана, и са три че-

тврти окренутим лицем, био (Симићев Бранко, то би био, уједно,

и наш досада најаутентичнији Бранко. Јер Симић је био не само изванредан (још увек ни у нас довољно цењен) уметник већ и веома солидан мајстор, културан, учен и карактеран човек. Ту је Бранко

ЛА . . много зрелији и оштрији човек, с повећим, меким брцима, и, што

би, у првом реду, утврђивало претпоставку, са шиљастом (обријаном) брадом. Због истакнутих кошчатих јагодица и овакве шиља-. сте браде и каже Ст. Тодоровић да му је лице „трбугласто (меланхолично)“. Е

Иначе, Јоци Вујићу успело је да популарише омањи портре једног младића у белој кошуљи као Бранков од Јована Поповића. Међутим, то ни најмање није убедљиво; по свему се чини да нити је аутор те слике Јован Поповић, нити је ту насликан Бранко.

_ Овај овде је мрк, а Бранкова је славна коса била бронзано-сме-

ђа, овоме су очи тамне, а Бранкове сиво-зелене. Повела се била реч, пре више од двадесет година, и о једној фотографији у Темишвару, у поседу неке Јеврејке. Та је фотографија и објављена

1924 г., у Новосадскоме „Видовдану“. И у овом случају биће да

је реч само о обмани неких Бранкових савременика, чије су претставе о некадашњем другу ишчилеле, под сугестијом Минине, добромишљене деформације. -

Понављамо: чудно је то с нашим Бранком. Можда се само тако да разумети: Бранко је био у животу сушта противност ономе фриволном, нападном песнику. Нежан, поносан, ненаметљив, дискретан. Сликари такве пропуштају: такви се не фотографишу, већ баш кад је неизбежно; а тада се то није тражило, ни за леги-

_ тимације, нити су врвели као данас фотографи-аматери, репорте-

ри, филмовци. Уосталом, околност да немамо тачан снимак Бран-