Naša književnost

Народни језик у Стерије. - = 255

“

„Дакле, после дугог тумарања и кривудања једва на правац изабох, и надам се да нећу с овог пута сврнути, почем сам и Покондирену тикву истим маниром написао.“ |

У раздобљу између своје оде Вуку и писма из којег се ВИДИ да за свој прави пут сматра писање комедија, Поповић је српском позоришту дао три трагедије, „Светислава и Милеву“, „Милоша Обилића“ и „Находа Симеона“. Није без интереса разгледати како изгледа, тематски и језички, тај период његовог рада у односу. на садржину Вукове борбе. за реформу. _

У „Светиславу И Милеви“ и у „Милошу Обилићу“ Поповић 06-– рађује косовске мотиве, који су нашли најснажнији одјек у народној песми. Али је у обе трагедије мање пресудна инспирација из народне поезије, и у концепцијама дела и у портретисању јунака, него утицај историске литературе Јована Рајића, Затим, у „Милошу Обилићу“ има сцена које сведоче да се Поповић већ. упознао са

· Шекспиром, на пример сцене са вештицама и личност Негоде.

Вештице управљају људском вољом као у „Магбету“, а Негода је шерет сличан Шекспировим будалама, само је овај тип код Стерије у служби зла. Трећа трагедија, „Наход Симеон“, такође је мање инспирисана познатом народном песмом са едиповским мотивом, који је у народну песму ушао преко црквеног хагиографа, а. више читањем Софаклове трагедије. Поповић није имао правог. одушевљења и разумевања за тему и дух народне песме, он је, интимно, у њој гледао нешто инфериорно и примитивно, па се зато обраћао узорима високе уметничке поезије, али ни она му није дала ништа више од обичног угледања на форму и чисто сценске ефекте, у суштини недоживљене и употребљене сасвим неубедљиво. Језиком и стилом он је такође далеко од Вукових схватања и пароле поезије. Само, док су „Светислав и Милева“ и „Наход Симесн“ писани безличним стилом Видаковићева типа и језиком пуним ненародних речи, дотле је „Милош Обилић“, бар фрагментарно, ближи народним изворима. Уствари је то прва трагедија Поповићева, иако штампана после „Светислава и Милеве“. Отуда би се могао извести логичан закључак да је писац у почетном стадијуму свог књижевног стварања, док га је још држало одушевљење и вера у смисао Вукове реформе, иако непотпуно и недоследно, ипак осећао више наклоности према употреби народног језика него касније. Језик и стил у „Милошу Обилићу“ откривају. Поповићеве принципијелне назоре о народном језику у књижевности. Личности у тој трагедији говоре двојако. Један је стил и