Naša književnost

256 | : -: Е | Књижевност

језик племића, а други простог народа. Први потсећа на оно што је Вук нападао, други на оно за што се Вук борио. Упознат са херојским ликом Милоша Обилића преко народне песме, необразован човек морао је осећати књижевност као нешто одвојено од народа, а свог легендарног јунака као нешто. што му постаје мање присно кад је са позорнице слушао како Обилић говори: „Најужаснија мука страховите смрти пред зорицом твоје љубови ишчезава; најљући отров једовите стреле помисао твоје љубови у ружичну љупкост преобраћа и пелене часове у златни век поставља“ „.. Или: „Твоје је тело раслабљено, твоји членови узнемирено трепте као нејака ружа после жестоке олује. Иди, предај се тихом Морфеју у наручија ... Та натегнута фразеологија, књишка и слична Видаковићевом стилу и језику, ишла је у прилог Вуковим противницима, који су тврдили да се сложене мисли и сложена осећања не могу да изразе народним језиком. Нема никакве сумње да је и Поповић тако мислио, иако се није налазио у противничком табору. Јер, ако погледамо стил и језик којима он слика простог човека, личност Негоде у „Милошу Обилићу“, видећемо да је то стил природног говора, једноставан и сликовит, и језик скоро исто онако сочан и богат као језик народне песме. Кад племић, на пример Вук Бранковић, присно разговара с простим човеком, Неродом, он се „спушта“ на његов начин говора и онда у трагедији имамо места писана лепим народним језиком. То ће јасније илустровати примери из „Милоша Обилића“. Разговор између племића: -

Топлица: Зарецимо се Мурата убити, и с тим ћемо отечеству услугу показати! = ·

Милош: Браћо моја, мила браћо моја! Сузе ове довољно су доказатељство ваше одважне намере.

Иван: О, у каквом поредочном теченију крв ми по жилама мили! Ја ћу с другом путовати, на смрт Мурата ин на спасеније отечества содејствовати!...

Разговор простог човека и племића:

Негода: Ја нећу даље, макар ме кољем терали, господине! То није шала: сустадох! Ми смо пошли у лов, ал тако ловити нисам у мом веку видео: срне и кошуте заигравају се око нас, а ми их не видимо! Доиста, да нас какав луђи од мене види, рекао би да што друго тражимо, Бранковић (тамно): Шта је то друго»