Naša književnost

Народни језик у Стерије 257

Негода: С допуштењем, господине, ја сам тугаљив ово изрећи. - : Бранковић: Ја заповедам.

„_ Негода: Е, кад је тако, а оно се морам покоравати. Луђи би од мене мислио да памет где тражимо, >

Или једно друго место из сцене између Бранковића и Негоде, где се још више осећа реминисценција на живописан, сажет џ метафоричан Шекспиров стил:

Бр анковић: Хоћеш ти о свему овом што си видео прећутати > Негода: Какогод риба, господине. Нема тајни горе тамнице,

него кад у мене уђе, и пре би се новац кесе среброљупца · опростио, него би она главу из моје утробе помолила, >

Неоспорно да је Поповић знао народни језик. Да се недвосмислено определио за њега још у младости, Вук би у Поповићу знатно раније пре Бранка Радичевића имао оно поуздано савезништво које је једино било у стању да уметничку књижевност, дотле језиком и темом одвојену од народа, приближи орпаним масама и већ на почетку српско позориште заиста учини „школом где се људи уче“, како је то и сам Поповић желео. Тиме би и његове трагедије много добиле, јер та је нанародни језик вукао у натепнуту, књишку реченицу, која се по правилу отимала од своје психолошке основе и кварила ликове његових јунака. То се још боље може да утврди на „Находу Симеону“, најслабијој Поповићевој трагедији. Овде га је антички мотив, спојен са извештаченим стилом и ненародним језиКом, сасвим удаљио од осећања за стварност и он се, без локалне боје и националне подлоге, сасвим изгубио у видаковићевштини.

Поповић је у питањима језика био колебљив све до смрти. Вуков револуционарни став није примио. Али се никад теоретски није борио против њега, Није примио ни став Вукових противника. Али га је својим књижевним радом уствари подржавао. Бук је јасно поставио начело да књижевни језик треба заснивати искључиво на народном језику. Његови противници су хтели да чувају традиције дотадашњег књижевног језика џи да у словенски језик уносе, по примеру Доситејевом, народне речи. Поповић се чувао полемике о овом пресудном питању, али је у читавом практичном раду остајао забринут за судбину словенског језика, којем су га у детињству учили деда и мајка из црквених књига. Највећа отступања у правцу Вукове реформе чинио је у својим комедијама. Само и то се може објашњавати истим оним побудама које су га навеле да