Naša književnost

258 а - __ 5 ле 0 СБ “ __ Књижевност

у „Милошу Обилићу“ народни језик стави у уста Негоди. Поповић. је у комедијама сликао српско грађанско друштво, необразоване људе, а ти су људи и говорили језиком простог народа и он је употребио реалистички поступак дајући им језик из обичног живота. Зато је и разумљиво што се Вуку свидела комедија „Лажа и паралажа“. -

Уопште, прелазак на комедиографију роди не Је Поповића Вуковим схватањима. Не само језиком, него и читавим идејним ставом. „Покондирена тиква“ је, чак, у основи, обрачунавање са типом однарођеног српског књижевника у првој половини деветнаестог века. Светозар Ружичић је оштра сатира на тај тип и њега је Поповић тек у накнадној редакцији, о чему сведочи предговор комедији, учинио луцкастим трговачким калфом, иако је првобитно био замишљен као илустрација накарадних појмова о књижевности.

Како се Поповић колебао у својим уверењима сведочи и његов однос према Видаковићу,. Он је почео да пише под јаким утицајем Видаковићеве пип ратуре да после исмеје и Видаковића и себе у „Роману без романа“, али да пред крај живота напише нежну оду писцу који га је у младости заносио, да је напише онда кад је победа Вукове реформе већ била дефинитивна, кад је српска књижевност већ имала песме Бранка Радичевића, писане чистим народним језиком и тематски сасвим присне народу а огромно удаљене од свега оног што је српској књижевности дао Видаковић. У исто то време он је, чак, испољио своју неугашену приврженост коне зервативним убеђењима и тиме што је своје последње дело, збирку песама „Даворје , штампао црквеним словима.

Требало је да прође доста времена док је српски народ, захваљујући Вуковој победи, добио драмска дела писана народним језиком. У периоду кад је широка публика, почетком друге половине деветнаестог века, све више и одушевљеније прихватала позориште, Поповић је, због својих заблуда, које није могла да му опрости филолошка критика, остао без позорнице и на њу се вратио тек онда кад су се страсти стишале и кад су његови драматичарски квалитети могли правилно да се оцене. Али покушаји да се и његова трагедија изнесе на сцену никад нису успели и Поповић се као писац трагедија данас само појављује у нашим историјама књижевности. Тај део његовог књижевног рада застарео је управо зато што Поповић није имао Бранково осећање перспективе да сагледа сву грандиозну вредност Вукове реформе. |

_М. ЂОКОВИЋ