Naša književnost

118 ; | ал ЈЕ __ Књижевност

које би он претходно био усвојио. Они нису ни рационалистички, ни романтичарски, иако код њега има и романтизма и рационализма. Они нису ни доктринарно, школски реалистични, иако је читава његова борба реалистичне природе, иако се управо кров њу постављају услови за наш реализам. Караџић се великим идејама свога времена служио само у границама уколико су му оне могле практично бити корисне у борби коју је водио. Али руководне идеје његове борбе, принципи које он кроз њу остварује, јавили су се у нашој друштвеној стварности онога времена законито, и он их је као неминовну законитост и примио. Он је доиста у пуној мери изврапивао императив времена и друштва. Наступио је био историски тренутак да се правац једне културе из основа измени и Караџић је тај велики задатак револуционарно извршио. Он је уклонио једну литературу која се ослањала на средњевековну језичну и садржајну прошлост и тиме за ново време и ново друштво постала назадна. Он је зауставио пут једној књижевности која се развијала изнад водеће друштвене класе и изнад широких народних кругова. Наместо ње, уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази, он је поставио основ и за њену књижевност: Али, истовремено, уводећи народни језик као књижевни инструмент, и стварајући правопис-којим ће се тај књижевни народни језик широко народно примењивати, он је увео културу у народ и народу дао могућности да се и сам културно манифестује. На тај начин, он је својом револуцијом превазишао грађанску класу и поставио основе за културу која ће дејствовати "у народу као целини, и дати му могућности да и дам у њој дејствује, чак и супротно грађанској класи, кад се то друштвено буде условило. Постављајући захтев да се литература надахњује народним мотивима, откривајући јој народну песму, народну умотворину уопште, народне обичаје, читав наш фолклор, он је у суштини откривао пред писцима народни живот и њему их упућивао. Он је својом револу-

дијом привео нашу књижевност народној стварности и тако је

упутио реализму. До Вука, српска књижевност је углавном одвојена и од народа и изнад њега. Од Вука, српска књижевност постаје садржајно напредна, сва прожета стварношћу народнога живота,

народу, преближена и претворена у његову својину. И та линија У.

- смислу прогреса остала је од Вука до данас непрекинута. И зато се доиста може говорити да се развојни пут наше нове књижевности јасно разграничава једном гранитном пирамидом: Вук Караџић је то разграничавање извршио и његова личност га обележава.

МИТА БослАнОВиИЋћ