Naša književnost

ВУКОВ ДУХ И НАША НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА

Поводом прославе стогодишњице „Горског вијенца“ ја саму овом чесопису говорио о 1847 години као значајном датуму наше културне историје („Наша књижевност“, 1947 г., 5 св, стр. 385890). „Горски вијенац“, сав у духу демократске не Вукове, иако није изашао непосредно из школе Вукове, заједно са осталим делима, било оним која су те године потекла од самога Вука, било под непосредним Вуковим утицајем (радови Ћ. Даничића и' Бранка Радичевића), = значио је почетак нове епохе и у књижевности и култури нашој. Тако се отпочело оно што је дало повод овогодишњој Вуковој прослави која има да покрене, у току од месец дана, све просветне и хумане установе, све наше интелектуалне и научне снаге, да објасне народу нашем сву величину садржаја Вукова покрета и сав значај победе Вукова револуционарног „рада за развитак наше културе у будућности. :

Али, наравно, у позадини свега овога, у прошлости нашој, за,сте или готово сто тридесет и пет година уназад, види се велика фигура Вукова, сва од једне стене, непомична и поносито уздигнута, на оној великој висини на коју се Вук успео одмах у почетку свога рада и која ће допустити да га поколења нашег народа вековима сагледају са поштовањем и дивљењем. Та вртоглава висина — то је борба једног човека против скоро целог поколења његових сународника, против свих црквено-просветних власти у Војводини и државних у Србији за неколико десетина година; то је она упорна наука Вукова да је народ извор целокупне културе једне земље, а не шака људи образованих на туђим изворима; да све што образовани синови једног народа пишу мора бити приступачно самом народу, јер се предузима у његову корист. Све клевете, сви злобни напади, све животне незгоде нису могле свући Вука са те висине ни за један корак: целих педесет година стајао је он на мегдану свима и свакоме док није извојевао своју победу, победу која је ишла само народном добру и народној срећи. |