Naša književnost

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ ЛИРИК. МЛАДО ГЛАДНО (9

Бранко је првак и првенац наш. Првак је као културни борац из Вукове гарде. Првенац је по лирици младој, свежој, народног и човечног духа.) У песничкој конструкцији својој Бранко није донео наслеђе; а из књижевности до себе није примио наследство, није позајмљивао ни вадио. Доштао је новорођен, и зато гладан живота, весеља, хармоније. Волео је супстанцу, није волео сенке. Волео. је жарко савременост, борио се да и он буде у темељу културне будућности народа.

Један танак кончић, ипак, везује раниону поезију за про-_

шлост; танак кончић, не увек добродошао, провукао се, уплео се местимично међ његове стихове. |То су реминисценције — из ваздуха и из подсвести узимане — сећања на познату грађанску лирику ХУШ века, у Војводини. Та грађанска лирика, као импулс за стваралаштво, као непосредно осећање да треба и писати језиком којим се говори, у том смислу та је лирика значајна за историју наше

књижевности. Али као поезија, сем два три крупна и као залутала

изузетка, нема ни лепоте, ни темперамента, ни техничке израђености. Језик је додуше народни, али нечист у смислу прецизности, звука, и значења. Откаченост сенсуална у садржини; понекад груба вулгарност; свака лиценција, праматичка и синтактичка; отсуство поенти; отсуство. благородности. Понешто од тога јави се, управо промоли се часком у Бранковим песмама; а смета утолико више што то није књижевно наследство, него, и у Бранку, комадићак оне војвођанске лежерности каја је, на жалост, логично произлазила из мале одговорности грађанске класе према народу, у датим околностима; не живи се у својој држави, не говори се више сасвим оним језиком који је остао онима који су одтали на Балкану. Бранко, међутим, и са тим труњем, и са пресеченим животом, тако да нема за-

ЈА | 19