Naša književnost

284 5 - 5 -. ! 3 Књижевност

право ни епоху сазревања, а толи епоху дефинитивне зрелости, Бранко је лиричар од најчистије лозе и лепоте, као Хајне, као Љермонтов. Бранко је књижевник који је осетљив језичар. Бранко је културан писац који је негсвао лексикографске студије. (Зар се није љутио што Вуков Речник, у другом издању, није донео веће | езичко благо) —

'О темпераменту Бранковом не треба говорити у смислу расправљања, никада. То би био лептир са проденутом чиодом. Метните у руке сељака или ђака одломак из Ђачког растанка, ка'шће им се само. Бранко уопште није предмет катедарски. Као што ни лелтир, или славуј, Ниј е предмет катедарски. Лептира треба гледати, _ треба се чудити његовим крилцима каја више скакућу него што ' лете, јер, чим спазе нешто младо, мило, лепо, склопе се мирно, а телешце преузима власт. „ИМ, лептиру, као ни Бранку, такве сласти никада доста! Отуда, деца прстима ухвате лептира склопљених крила; отуда је смрт ухватила Бранка као дечак лептира. Али се може мало говорити о преливима Бранковог темперамента. Као за пакост борцу за чист народни језик, овде треба да изговоримо три стране речи: наивност, бравура, брио, и у маху, и у изразу пеаника. То се мази и умиљава, то скаче и врти се као 16 и ни_ чега се не боји:

А што хоћу, то и могу,

то звучи бруји, пуни и пенуша, лупка цупка, надвикује надскакује. Бравура у осећајном регистру; брио стила. Бравура младића; брио Вуковца, И скроз и скроз лирска наивност, наивна кад је чедна, наивна кад је раскалашна. Понека Бранкова песмица, као код Хај_ нед, нема завршетка, премине се као певана песма, остане само одјек неухваћени, и то је лирска драж 'неописива. Други пут, књишка лирика пребаци се одједаред у простонародну поскочицу, бива и сумњивог укуса и духовитости, што понекад Бранкову песму и тривиалише; али, то уједно проголица народни нагон за весеље уз подвриснуту шалу, или уз шапат мало забрањене садржине. Све је то међутим обележје народне лирике; све је то био и начин да књижевност могне ући у народ као потреба и навика.

Да је основни тон Бранков, у теми и у изразу, реалистички, ' толико је јасно и доказано, да би се само могло рећи да га понекад има и одвише много и брујно. Треба ту истаћи вишу заслугу уметника-песника: његову синтезу реализма и романтизма. Бранко је