Naša književnost

286 5 Р __ Књижевност

и неотесаног покашто, али опет у споју са романтичким заносом песника који војнички стоји у рату за ППИ језик, и са њим и | за нову лирику.

Ђачки растанак може се сматрати као синтеза Бранкових напора и труда и успеха, као синтеза његове поезије тако брзо угаануле. Та псема, то је, кас у Бајрона, лава од стихова, млазеви раздраганости, глад младости ко јој требају количине, која не може без много, како је над умрлим младим другом, уједно и самокобно _ казао Бранко, у два стиха:

Много хтео, много започео, Час умрли њега је помео.

Ђачки растанак је поетична синтеза младалачке независности, која ногама и рукама, певањем и плевом, језиком и мишљу, мишљу тре· звеном и мишљу вински понесенсм — ври и кључа. То је једно коло младости под развијеним заставама. То је инспирација од радости песникове собом, и народом, и вавременошћу, радости до руба и преко руба. Такве поеме, биле оне Бранкове, Пушкинове, Шелијеве,увек јесу, и остаће спој и сапон реализма и романтизма, и зато баш свакад тежак задатак језичког карактера. Ево комадић Ђачког растанка, проба —- делује одмах и сигурно као опојно средство.

Тамбур тамбур ситна тамбурице, Удри побро у сићане жице, · Данас-има, а сутра нас нема,

· Ајд у коло, ко ће ту да дрема! Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије.

Ко брацо, ао тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице... Ситне жице, ситнији кораци, Нек се знаде кад играју ђаци,

Коло, коло, наоколо, Виловито, Плаовито, Наплетено, Навезено... Нога. лупа, диже пра', Наоколо свуда стра',