Naša književnost

Бранко Радичевић лирик ; 291

сника да је свирач у виолину и да ће пратити његове: лирске песме; па се једнога дана појави без виолине, у пуној јасноћи лика и намере; па опет узмакне, опет завара неверицу осуђеника; и најзад скочи као рис и угуши у крви. Обојица су душу испустили у туђини. Бранко, у Бечу, где га је, сиромашна и онемоћала, при· мила болница најближа његову ђачком стану. А Кијтс, као наш Његош, бежао је у Италију од сурове климе свога завичаја, и умро је у Риму. Бранка су пренели кући, јер је Бранко гроб изабрао, и драго тле скоро уклетвом замолио да га мртва „прими у своје груди“. Кијтс, тамо негде „на ивици широка света“, при дну Италије, остао је у гробу у туђини. И полазе му гроб у Риму, некако као Хајнеов у Паризу, људи ода свих страна „широка света“, и на свима језицима му кажу да га воле, и да су му захвални за часове највеће човечје среће, кад је човек у настројењу да дрхће над песмом, и заборави све, па и „ивицу широка света“, Обојица су у срцу њихали по једну велику љубав. Кијтс је волео младу девојку како осуђени на одлазак са овога света воле: волео је и мрзеб; веровао јој као сунцу, и разјарено је сумњичио љубомором; призивао је као спас, и клео је. Бранко је волео девојке као пчелица цвеће: страсне, нагонске жудње, али поред тога весели дани и веселије ноћи; сладострашће, али уз најприродније сцене, без болних потреса. Међутим, волео је и Бранко зането, лудо, скоро кобно са унапред изабратим гробом, волео младост своју нераздељиву од предела и варошице ђаковања свога, од Сремских Карловаца, винограда и Стражилова. Вечито „певао и сневао“ о крају простртом између реке и брдељака, о варошици узаних сокака, пуних ђака као ружин шип семенака. Обојица су, пред последњом слутњом да младост и живот беже, крикнули најболније над нечим трећим: над својим песмама, испеваним и нНеиспеваним. Обојица су имали величанствену, уједно језиву интуицију да кроз песму | исповеде своје последње размишљање, последње своје тужне бриге, да кроз песму пруже руку смрти. Бранкова песма, можда најсавршеније певање његове лирике, гласиће лепше него Кијтсова, јер се може навести данас као и тада, свежа из душе, сузе, пера и језика умирућег песника.

КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зеленога више ја никада