Naša književnost

292 · - и Књижевност

Видет нећу.

Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попидо,

Рука ломна, тело измождено,

А клеца ми слабачко колено - Дође доба да идем у гроба.

' Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче, Збогом свете, некадањи рају — Ја сад морам другом ићи крају. О да те тако ја не љу бољах жарко, Још бих гледо твоје сунце јарко, Слупго грома, слушао олују, "Чудио -се твојему славују, < Твојој реци и твојем извору Мог живота мир је на умору. (О: песме моје, јадна сирочади, Децо моја мојих лета млади, Хтедох дугу да са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да обасјам сунчевим лучама...

– Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале,

• __А сунашце оно огрејало И оно је са неба ми пало. У Све нестаде што вам дати справља“, У траљама отац вас оставља.

Блегија, лети изашла из пречистог даха поезије, као богиња из пене мора; елегија која је похвала језику за који се песник 60– рио; елегија која је семено и корено словенска елегија. Продужен "љубавни растанак од свега што је живот чинило животом и поезијом. Патетика је отурена; драмска слика је пред највећим драматичарем, пред смрћу, непотребна; мисао је ућуткана. Чисто осећање, дакле као суза чист бол речен речима малим и обичним, које су речи праве туге, туге по наштим народним лирским песмама у коЈима лежи узор нашег љубавног и сваког другог туговања. Словенска елегија: Здраво, и збогом остајте! Још паследњи пут: Здраво, и збогом остајте!... Па се тон подиже мало, груди се надимају кад дође до. растанка од песама и песничких чежњи за радом, за остварењима визија и жеља. Мебу се подижу очи умирућег песника, очи које још као да питају и чекају. ПА пустош на небу; нестало свега што је светлост и „бели данак“. Песник за-