Naša književnost

134 - - Књижевност

Стваралаштво Вука Караџића садржавало је и научничка и уметничка својства. Он је знао да оцени шта је од битне користи за културни развитак српског народа, да у историској перспективи јасно сагледа тај развој, а умео је да осети и све лепоте уметничког стварања народа, да диференцира у њима вредности. Његово осећање народног говофа није било никако апстрактно. Он је у народном. говору осећао дах и пулс народног живота. У речима је налазио једрину, зрелост и изразитост народне душе. Покоја реч зазвучи у његовом избору као племенити звук са старог инструмента. Он застаје пред њом каткад заљубљено као да је пронашао кључ који уводи у тајне народне психе. Он је боју, мелодију, унутрашњи акценат речи осећао као одјек, откуцај срца народног бића. Караџић је имао фини уметнички слух и за народну усмену поезију и народна усмена предања. Народна песма је очаравала његово детињство, дечаштво, као и године учешћа у народном устанку. Они који су се старали о његовом књижевном и научном развитку у Бечу отворили су му очи за њихову књижевну вредност. Но он је ту вредност носио дубоко у себи. Већ је у народној поези ји познавао садржину народног живота. Пожудно је почео да записује народне песме, опасавајући их од заборава. Дирљив јен импресиван његов сусрет са хајдуком Тешаном Подруговићем, који сече трске, аргатује у емиграцији и казује му у перо стихове које би, да тог сусрета није било, тама прошлости прогутала. То скупљање народних песама од стране Вука Караџића није кабинетски рад, то је уметничка страст коју прати свест о историском позиву заснивања српске народне културе. То је такође и страст родољуба који се горди даровитошћу свога народа и далековидо му предвиђа високо место у историји будућности, Дух Вука Караџића био је врло активан, није мировао. Ако загледамо у његов животопис видећемо увек покрет. Ни пограничне контумације, ни суровост владавине кнеза Милоша, ни честе, дуготрајне материјалне кризе у егзистенцији, ни тешке болести, нису биле сметње овом пасионираном стваралачком кретању. "Устанак је покренуо све вредвости народа и изнео их на видик. Вук је журио да те вредности сакупи, сабере док их доба прохуј јале буре не однесе са собом. Он је и сам констатовао у старости да би, да није било те његове журбе у млађим годинама, много народног блага било изгубљено. Њега није вређала заједљивост такезване „учене класе“ нове буржоавије у Србији“ да је он скупљач „слепачких“ песама и да пропагира језик „говедарски“. Њега нису